Home
E-mail
Sitemap
Print
Legislativni postupci odlucivanja
Legislativni postupak Zajednice veoma je osetljivo pitanje jer način na koji se donose odluke u zajednici direktno se odražava na suverenost drzava. Ovaj postupak zavisi kako od Ugovora na osnovu koga se odredjeni propis usvaja, tako i od odredbe tog ugovora koja se odnosi na konkretan slučaj.
Na osnovu odredaba Ugovora o Evropskoj Zajednici, pravne propise, u zavisnosti od njihove sadržine donose tri organa: Evropski Parlament zajedno sa Savetom, sam Savet i Komisija. Ugovor daje Komisiji legislativna ovlašćenja u veoma malom broju slučajeva, ali Savet na nju često prenosi dodatna ovlašćenja.
Postoje 3 načina na koje se donose legislativne odluke u okviru institucija EU:
Postupak saradnje i postupak saodlučivanja predstavljaju trend jačanja moći Evropskog parlamenta, a samim tim i demokratizaciju sistema, ali i nadnacionalnog načina odlučivanja.
Osnovni postupak
Procedura uvedena Osnivačkim ugovorom Evropske Zajednice predvidjala je da najveći deo propisa donosi sam Savet ministara. Naime u osnovi ove procedure odlučivanja nalazila se nevoljnost država članica da se odreknu svog suvereniteta u korist nadnacionalnih institucija. Te stoga njavažnija institucija u donošenju odluka na osnovu ove procedure je Savet ministara.
Komisija sačinjava predlog i posle pribavljanja mišljenja Parlamenta a nekad i Ekonomskog i socijalnog odbora, šalje Savetu ministara koji donosi konačnu odluku. Savet donosi odluku jednoglasno. To je nacin na koji države članice žele da se zaštite od obaveze da sprovode politiku za koju nisu glasale u Savetu. S druge strane ovo može da blokira rad ove institucije i čitavog procesa donošenja odluke. Stoga u praksi Komisija menja svoje predloge sve dok se ne postigne saglasnost oko njenog predloga u Savetu.
Prva faza je formulisanje predloga od strane Komisije.Stvara se radna grupa,koju čine lica koja imenuju vlade država članica i to su obično nezavisni eksperti. Ovlašćenja radne grupe isključivo su savetodavna. Konačna odluka je na Komisiji u ovoj fazi, ali se stavovi nacionalnih eksperata veoma pažljivo slušaju i uvažavaju iz razloga što će kasnije biti potrebno pribaviti saglasnost njihovih vlada.
Predlog se upućuje Savetu koji ga zatim prosledjuje Parlamentu, a nekad i Ekonomskom i socijalnom odboru, na mišljenje.
Nakon toga Savet šalje predlog Komitetu stalnih predstavnika(COREPER). Tu se obrazuje radna grupa sačinjena od zvaničnika država članica(reč je o ekspertima za pitanje koje se razmatra.). Radna grupa ima zadatak da sačini Izveštaj za Savet.
Najzad konačno sa izveštajem radne grupe COREPER, predlog ide pred Savet. Na sednicama na kojima se o njemu razmatra predstavljena je i Komisija.
Ukoliko je u COREPERU postignuta puna saglasnost predlog će bez rasprave usvojiti Savet. U suprotnom, biće otvorena rasprava u Savetu.
Postupak saradnje
Postupak saradnje uveden je Jedinstvenim evropskim aktom 1986, sa ciljem da se prošire ograničena ovlašćenja Evropskog parlamenta u legislativnom postupku. Ipak osnovni postupak nije ukinut. On je i dalje predvidjen kao postupak donošenja odluka po određenim pitanjima.
Procedura je ista kao i kod Osnovnog postupka, uključujući i konsultovanje Parlamenta do onog trenutka kada bi Savet trebao da usvoji akt. Umesto toga postupak saradnje predviđa donošenje zajedničkog stava od strane Saveta, kvalifikovanom vecinom.
Usvojeni zajednički stav se upućuje ponovo Parlamentu. On moze da odobri ili odbaci zajednički stav ili da predloži izmene. U slučaju da Parlament odbaci zajednički stav, Savet ministara može odnosni akt samo usvojiti jednoglasnom odlukom.
Situacija se dodatno komplikuje ukoliko Parlament predloži izmene.Sledeći korak je razmatranje predloženih amandmana od strane Komisije. Ukoliko ih Komisija prihvati, Savet izmenjeni predlog Komisije usvaja kvalifikovanom većinom. Medjutim, ukoliko Komisija ne prihvati amandmane Parlamenta Savet ih ipak može usvojiti, ali jednoglasno.
Postupak saradnje usvojen je kao odgovor na kritike koje su bile upucene sistemu Zajednice zbog deficita demokraticnosti. Kao rezultat imamo povećanje ovlašćenja Parlamenta, iako doduše skromna.
Postupak saodlučivanja
Postupak saodlučivanja uveden Ugovorom iz Mastrihta u pravcu daljeg jačanja uloge Evropskog Parlamenta.
Ovaj postupak je u početnoj fazi isti kao i postupak saradnje. Razlike u proceduri se javljaju tek kad predlog dođe po drugi put pred Parlament. Savet usvaja akt u skladu sa zajedničkim stavom ukoliko je predlog prihvaćen u Parlamentu ili se isti o njemu ne izjašnjava u periodu od 3 meseca.
Medjutim ukoliko Parlament apsolutnom vecinom odbaci zajednicki stav, konstituiše se Komitet za usaglašavanje koji se sastoji od jednakog broja članova Saveta i Parlamenta. Odluka u Komitetu ne može biti doneta ako se obe strane ne saglase. Ukoliko se ne postigne dogovor u okviru Komiteta za usaglasavanje smatra se da akt nije usvojen.
U postupku saodlučivanja Parlament može definitivno da odbije svaki predlog Saveta.To je svakako potvrda jačanja uloge Parlamenta.
