Home
E-mail
Sitemap
Print
Pojmovnik EU
A B C Č D E F G H I J K L LJ M N NJ O P R S Š T U V Z Ž Q W X Y
A
AGENCIJE EVROPSKE UNIJE (European Union agencies / Agences de l'Union européenne)
Agencije Evropske Unije su javna tela osnovana na temelju sekundarnog prava Evropske zajednice radi sprovođenja određenog tehničkog, naučnog ili administrativnog zadatka. Prve su agencije utemeljene još tokom 70-ih godina, ali je većina njih započela sa radom 1994. ili 1995. godine. Trenutno 16 tela odgovara definiciji agencije EU, a dele se u četiri skupine zavisno od aktivnosti koje sprovode:
- agencije koje olakšavaju delovanje unutrašnjeg tržišta (Služba za usklađivanje na unutarašnjem tržištu, Služba Zajednice za biljnu raznolikost, Evropska agencija za ocenu medicinskih proizvoda, Evropsko telo za bezbednost prehrambenih proizvoda, Evropska agencija za vazduhloplovnu bezbednost, Evropska agencija za pomorsku bezbednost, Evropska agencija za bezbednost mreža i podataka),
- posmatrački centri (Evropska agencija za okolinu, Evropski posmatrački centar za borbu protiv droga i zavisnosti, Evropski posmatrački centar za rasizam i ksenofobiju),
- agencije koje unapređuju socijalni dijalog na evropskom nivou (Evropski centar za razvoj stručne spreme, Evropska fondacija za poboljšanje radnih i životnih uslova, Evropska agencija za bezbednost i zdravlje na radu),
- agencije koje sprovode programe u ime Evropske unije (Evropska fondacija za stručno usavršavanje, Prevodilački centar za tela Evropske unije i Evropska agencija za obnovu).
AGENDA 2000
Agenda 2000 je dokument Evropske komisije koji sadrži program aktivnosti vezanih za razvoj Evropske Unije i njenih politika, kao i finansijski okvir za period 2000. - 2006. godine u kontekstu proširenja na nove države članice. Sastoji se od tri dela. Prvi deo sadrži pitanja vezana za politike Unije, posebno ona koja se odnose na način funkcionisanja same Unije, zajedničku poljoprivrednu politiku, zatim politiku koja se odnosi na ekonomsku i socijalnu koheziju. Taj deo sadrži i finansijski okvir za razdoblje 2000. - 2006. U drugom delu je predloženo jačanje pretpristupne strategije u obliku uvođenja pristupnog partnerstva, otvaranja mogućnosti učestvovanja u tzv. programima Zajednice, te razrade mehanizama za usvajanje pravnih tekovina EU. Treći deo donosi studiju učinaka proširenja na politike Evropske unije. U prilogu Agende 2000 nalaze se i mišljenja Evropske komisije o zahtevima za članstvo tadašnjih država kandidatkinja. Evropska komisija je Agendu 2000 usvojila 15. jula 1997. godine, a njeni su prioriteti u obliku 20 zakonodavnih predloga predloženi 1998. godine. Na sastanku Evropskog saveta u Berlinu 1999. godine postignut je opšti politički dogovor oko Agende 2000 i spomenutih prioriteta. Iste su godine usvojeni i svi zakonodavni predlozi i mere koji se odnose na reformu zajedničke poljoprivredne politike, reformu strukturne politike, pretpristupne instrumente i finansijski okvir.
AMSTERDAMSKI UGOVOR
(Treaty of Amsterdam / Traité d'Amsterdam)
Amsterdamski ugovor je rezultat rada međuvladine konferencije započete u Torinu 1996. godine. Ministri spoljnih poslova država članica potpisali su ga u oktobru 1997. godine, a stupio je na snagu 1999. godine. Pravno, Ugovor sadrži neke dodatke Ugovoru o Evropskoj Uniji i kao takav ne zamenjuje druge ugovore, nego ravnopravno ulazi u pravne akte Unije. Najvažnije izmene uvedene Amsterdamskim ugovorom su: jačanje uloge Evropskog parlamenta (uvećan je broj odluka koje se donose postupkom suodlučivanja), uvođenje fleksibilnosti, mogućnost suspenzije države članice iz postupka donošenja odluka, prenošenje dela odredaba koje se odnose na saradnju u području pravosuđa i unutrašnjih poslova (treći stub) u prvi stub EU-a (vizni režim, azil, saradnja među sudovima u civilnim pitanjima), uključivanje Šengenskog sporazuma u pravne tekovine EU, izmene odredaba o zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici, uključivanje socijalnog protokola u tekst Ugovora, te isticanje borbe za veću zaposlenost kao cilja Unije.
ANALITIČKI PREGLED USKLAĐENOSTI ZAKONODAVSTVA
Vidi screening
ANALIZA TROŠKOVA I KORISTI
(Cost-benefit analysis / Analyse coûts-bénéfices)
Analiza troškova i koristi je procena relativne vrednosti promena u odnosu na postojeće ili predložene situacije ili projekte. Njom se metodološki ispituju troškovi, koristi i rizici svih opcija, i određuju se troškovno najefektniji načini postizanja zadatih ciljeva. U kontekstu približavanja evropskim integracijama, analiza troškova i koristi služi proceni učinaka integracije na trgovinu, monetarnu i fiskalnu politiku kao i na pojedine sektore.
AVIS
Vidi mišljenje o zahtevu za članstvo
BELA KNJIGA/ZELENA KNJIGA
(White paper/Green paper - Livre blanc/Livre vert)
Bela knjiga je vrsta dokumenta Evropske komisije koji sadrži predloge budućih aktivnosti Zajednice u pojedinim područijima. Ponekad bela knjiga sledi zelenu knjigu, koju Komisija izdaje kako bi počela savetovanje o nekom pitanju na evropskom nivou. U kontekstu približavanja država srednje i istočne Evrope evropskim integracijama Evropska komisija je 1995. godine izdala "Belu knjigu o pripremi zemalja srednje i istočne Evrope za uključivanje u unutrašnje tržište Evropske unije" kao vodič pridruženim državama srednje i istočne Evrope u procesu usklađivanja zakonodavstva u području uređenja unutrašnjega tržišta. Taj dokument obrađuje 22 od ukupno 31-og poglavlja propisa sadržanih u sklopu pravnih tekovina EU.
BOLONJSKI PROCES
(Bologna process / Le processus de Bologne)
Bolonjski proces je započeo 19. juna 1999. kada je 29 evropskih zemalja potpisalo Bolonjsku deklaraciju. Cilj tog procesa je da se do 2010. godine stvori evropski prostor visokog obrazovanja. Dotad bi trebali biti usklađeni obrazovni sistemi dodiplomskih i poslediplomskih studija u svim državama potpisnicama, kao i jedinstveni bodovni sistem ocenjivanja koji bi studentima i profesorima olakšao studiranje i rad u državama potpisnicama. Bolonjski proces stavlja naglasak na praćenje i poboljšavanje kvaliteta visokog obrazovanja te na važnost učenja i celoživotnog obrazovanja. Posebna se pažnja posvećuje razvoju modula, studija i kurikuluma sa evropskim sadržajima. Srbija učestvuje u Bolonjskom procesu od 2004. godine.
CARDS
(Community Assistance for Reconstruction, Development and Stabilisation / Aide communautaire à la reconstruction, au développement et à la stabilisation)
CARDS (Pomoć Zajednice u obnovi, razvoju i stabilizaciji) je program tehničko-finansijske pomoći Evropske Unije usvojen u decembru 2000. godine. Njegov je osnovni cilj potpora državama jugoistočne Evrope u aktivnom učestvovanju u Procesu stabilizacije i pridruživanja. Države korisnice programa osim Srbije su Albanija, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Hrvatska i Crna Gora. Ukupna vrednost programa je 4,66 milijardi evra. Prioriteti programa CARDS su:
- obnova, demokratska stabilizacija i povratak izbeglica,
- razvoj institucionalnog i zakonodavnog okvira koji će podupreti demokratiju, vladavinu prava i prava manjina, civilno društvo, nezavisnost medija i tržišnu ekonomiju,
- održivi ekonomski i socijalni razvoj,
- podsticanje regionalne, transnacionalne i prekogranične saradnje između država korisnica, između njih i država članica EU, i između njih i država kandidatkinja za članstvo u EU.
Pomoć se sastoji od finansiranja programa izgradnje i jačanja institucija i investicionih programa, a uložena sredstva su bespovratna. Temeljni preduslovi za dobijanje pomoći u sklopu ovoga programa su da država primateljica pomoći poštuje načela demokratije i vladavine prava, ljudska prava i prava manjina, te osnovne slobode i načela međunarodnog prava. Program CARDS deli se na dva segmenta: nacionalni i regionalni. Nacionalni je namenjen državama korisnicama pojedinačno, a u Srbiji je programski priprema i sprovodi Delegacija Evropske komisije u saradnji sa telima državne uprave. Korisnici regionalnog segmenta su sve države programa CARDS, a priprema i sprovođenje su centralizovani u Evropskoj komisiji u Briselu. Aktivnosti unutar ovog segmenta zamišljene su kao komplementarne aktivnostima koje se sprovode unutar nacionalnih programa u područjima u kojima zajedničko delovanje može dovesti do boljih rezultata.
Od dobijanja pozitivne studije o izvodljivosti 2005. godine, Srbija je kroz CARDS program primila pomoć u iznosu većem od 300 miliona evra, uglavnom za oblasti prioritetne ze evropsko partnerstvo, kao i za reforme u onim sektorima koji koji će biti ključni za implementaciju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, kada on bude potpisan. Takođe od 2005. budžet u okviru regionalnog sementa CARDS programa za Srbiju godišnje iznosi oko 40 miliona evra i ta sredstva su namenjena za polje infrasrukture, izgradnje institucija i prekograničnu saradnju. CARDS program je 2007. godine prerastao u IPA program, u kojem Srbija takođe učestvuje. Nakon stecanja statusa države kandidatkinje Srbiji se otvara i mogućnost korištenja pretpristupnih programa PHARE, ISPA i SAPARD.
CARINE 2007
(Customs 2007 / Douane 2007)
Carine 2007 je program Zajednice predviđen za razdoblje 2003. - 2007. Namenjen je olakšavanju trgovine i suzbijanju prevara radi zaštite finansijskih i bezbednosnih interesa Zajednice i njenih građana. U programu osim država članica mogu učestvovati i države kandidatkinje kako bi im se pružila potpora u pripremi za uslove jedinstvenog tržišta kao i u sprovođenju carinske kontrole na spoljnim granicama EU nakon njihovog ulaska u članstvo.
CARINSKA UNIJA
(Customs union / Union douanière)
Carinska unija je takav oblik udruživanja država pri kojem države u Uniji sporazumno ukidaju carine u međusobnoj razmeni i uvode zajedničke carine na uvoz proizvoda iz trećih zemalja. Carinska unija je bila glavno ekonomsko uporište Ugovora o osnivanju Evropske ekonomske zajednice iz 1957. godine, koji je već tada težio stvaranju zajedničkog tržišta i ostvarivanju četiri slobode - slobode kretanja ljudi, kapitala, roba i usluga unutar Unije.
CEFTA
(Central Europe Free Trade Agreement / Accord de libre échange centre européenne - ALECE)
Osnovni ciljevi CEFTA-e (Sporazuma o osnivanju srednjoevropske zone slobodne trgovine) su: usklađivanje razvoja ekonomskih odnosa među državama potpisnicama razvojem trgovine, ubrzanjem razvoja trgovinskih aktivnosti, podizanjem životnog standarda i osiguranjem boljih mogućnosti zapošljavanja, povećanjem produktivnosti i postizanjem finansijske stabilnosti. Sporazum o slobodnoj trgovini srednje Europe potpisale su u decembru 1992. godine tadašnja Čehoslovačka, Mađarska i Poljska, u januaru 1996. godine potpisala ga je Slovenija, u julu 1997. Rumunija, a u januaru 1999. godine i Bugarska. Pre potpisivanja Sporazuma prve četiri države (Češka, Mađarska, Poljska i Slovačka) već su sa Evropskom unijom bile potpisale ugovore o pridruživanju pa CEFTA deluje kao jedna od pripremnih aktivnosti na putu ka punopravnom članstvu u EU. Takođe, cilj je CEFTA-e osiguravanje istovetnog trgovinskog tretmana među državama potpisnicama kao i uklanjanje trgovinskih barijera, što će doprineti uravnoteženom razvoju i širenju trgovine u svetu. Aktuelni sastav CEFTA datira iz 2007. godine, kada su Bugarska i Rumunija iz nje istupile jer su, ušavši u punopravno članstvo EU postale deo jedinstvenog tržišta EU, a u međuvremenu su u CEFTA pristupile Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Albanija, Makedonija i Moldavija.
COMITOLOGY
Vidi odborska procedura
COREPER
Vidi odbor stalnih predstavnika
COST
(European Cooperation in the Field of Scientific and Technical Research / Coopération européenne dans le domaine de recherche scientifique et technique)
COST je najstariji okvir za saradnju u području naučnog i tehničkog istraživanja na evropskom prostoru. Uspostavljen je 1971. godine. Osnovni cilj programa je zajedničko planiranje istraživačkih projekata, koje finansiraju pojedine države u području informacione tehnologije, telekomunikacija, okeanografije, metalurgije, materijala, zaštite okoline, poljoprivrede, meteorologije, prehrambene tehnologije, medicinskih istraživanja i zdravstva. U njemu sudeluje 36 članica: 27 država EU, Hrvatska, Island, Makedonija, Norveška, Srbija, Crna Gora, Švajcarska, Turska i Izrael, koji ima status države saradnice. Osim navedenih, u pojedinim aktivnostima COST-a sudeluju i institucije iz vanevropskih država (Jerrmenije, Australije, Indije, Japana, Kanade, Kine, SAD, Rusije i Ukrajine).
COST-BENEFIT ANALIZA
Vidi analiza troškova i koristi
CULTURE 2000
Culture 2000 je okvirni program Zajednice za razdoblje 2000. - 2006. čiji je cilj podstcanje saradnje među državama članicama u kulturi, odnosno stvaranje zajedničkog evropskog kulturnog prostora koji bi zbližio evropske narode, uz istovremeno očuvanje njihovih nacionalnih i regionalnih posebnosti. Ciljevi programa se postižu podsticanjem mobilnosti i kreativnosti umetnika i njihovih dela, međukulturalnog dijaloga, dostupnosti kulture široj javnosti i poznavanja istorijskog i kulturnog nasljeđa evropskih naroda.
ČETIRI SLOBODE
(Four freedoms / Les quatre libertés)
Vidi jedinstveno tržište
DEKLARACIJA IZ LAKENA
(Laeken declaration / Déclaration de Laeken)
Vidi konvencija o budućnosti Evrope
DEMOKRATSKI DEFICIT
(Democratic deficit / Déficit democratique)
Demokratski deficit je pojam koji se upotrebljava za opisivanje situacije, u kojoj se, zbog složenosti svoga ustrojstva i načina odlučivanja, Evropska unija doživljava kao nedovoljno demokratična i da je prosečnom građaninu daleka i nerazumljiva. U stručnoj literaturi ovaj pojam se odnosi i na institucionalnon ustrojstvo EU kojim dominiraju Savet Evropske unije i Evropska komisija, institucije koje kombinuju zakonodavna i izvršna ovlašćenja, uz srazmerno slabu ulogu Evropskog parlamenta, jedine institucije čiji su članovi izabrani na direktnim izborima. Međutim, s obzirom na jačanje uloge Evropskog parlamenta tokom godina i mnoge inicijative za pojednostavljivanje organizacije i donošenja odluka u EU, kao i na veću transparentnost u radu institucija Unije, demokratski deficit se postupno smanjuje.
DIREKTIVA
(Directive / Directive)
Direktiva je, uz uredbu, najvažniji pravni akt Unije. Direktiva obvezuje u pogledu rezultata koji se njome ostvaruje, ali nacionalnim vlastima prepušta izbor forme i metode sprovođenja. Za razliku od uredbe, direktiva služi približavanju, a ne potpunom ujednačivanju prava država članica Unije. Zato se direktivom zadaje cilj koji se mora postići, dok su države članice obvezne da sprovedu direktivu u svom nacionalnom sistemu, birajući pritom formu (zakon, podzakonski akt i sl.). U slučaju da država članica nepravilno primeni direktivu ili to uopšte ne učini u zadanom roku, na osnovu prakse Suda Evropskih zajednica uspostavljeno je pravilo da se fizičko ili pravno lice može direktno pozivati na direktivu i prava koja iz nje proizlaze pred nacionalnim telima države članice.
DRŽAVA KANDIDATKINJA
(Candidate country / Pays candidat)
Država kandidatkinja je država koja je zatražila punopravno članstvo u Evropskoj uniji i kojoj je, na osnovu pozitivnog mišljenja Evropske komisije, Evropski savet odobrio status države kandidatkinje za članstvo. Status države kandidatkinje trenutno imaju Hrvatska, Makedonija i Turska.
DRŽAVA PRISTUPNICA
(Acceeding country / Pays adhérant)
Država pristupnica je država koja je ispunila kriterijume za članstvo, zaključila pregovore o članstvu u EU, potpisala ugovore o pristupanju EU i koja čeka punopravno članstvo u Uniji. Ovaj se izraz u poslednje vrijeme najčešće odnosio na države srednje i istočne Evrope te na Maltu i Kipar, koje su ugovore o pristupanju potpisale u Atini 16. aprila 2003., a u punopravno članstvo u EU ušle 1. maja 2004. godine. Rumunija i Bugarska su postale države pristupnice aprila 2005., a stupile su u punopravno članstvo 1. januara 2007.
DRŽAVLJANSTVO EVROPSKE UNIJE
(Citizenship of the EU / Citoyenneté de l'UE)
Svaka osoba koja ima državljanstvo neke od država članica ujedno ima državljanstvo Evropske Unije. Državljanstvo Evropske Unije ne zamenjuje nacionalno državljanstvo već mu je dodatak. Državljanstvo EU omogućuje slobodno kretanje i boravak u bilo kojoj državi EU, pravo da se bira i bude izabran u tela lokalne vlasti i u Evropski parlament u državi u kojoj je prijavljeno boravište, kao i pravo podnošenja pritužbi evropskom građanskom pravobranitelju. Građani EU imaju pravo i na diplomatsku i konzularnu zaštitu u predstavništvima bilo koje države članice EU u onim državama u kojima njihova matična država nema diplomatsko predstavništvo.
EFTA
(European Free Trade Association - EFTA / Association européenne de libre-échange - AELE)
EFTA, tj. Evropska asocijacija slobodne trgovine, međunarodna je organizacija koja ujedinjuje tržišta Islanda, Lihtenštajna, Norveške i Švajcarske u područje slobodne trgovine i koja je istovremeno platforma za učešće triju članica, Islanda, Lihtenštajna i Norveške, u Evropskom ekonomskom prostoru zajedno sa 27 država članica EU. EFTA je uspostavljena stupanjem na snagu Konvencije iz Stokholma, a osnovale su je 1960. godine Austrija, Danska, Norveška, Portugal, Švedska, Švajcarska i Velika Britanija kao alternativu tadašnjoj Evropskoj ekonomskoj zajednici. Cilj EFTA-e bio je stvaranje područja slobodne trgovine među njenim članicama i uspostavljanje ekonomske unije. Island se priključio EFTA-i 1970. godine, Finska je od 1961. godine bila pridružena članica, 1986. je postala punopravna članica, a Lihtenštajn je postao član EFTA-e 1991. godine. Danska, Irska, Velika Britanija, Portugal, Austrija, Finska i Švedska s vremenom su postale članice EU, čime je njihovo članstvo u EFTA-i prestalo. Sve su današnje članice EFTA-e, osim Švajcarske, ujedno i članice Evropskog ekonomskog prostora. Aktivnosti savremene EFTA-e usmerene su na monitoring i upravljanje odnosima među državama članicama EFTA-e na osnovu Konvencije iz Stokholma, na upravljanje sporazumom o Evropskom ekonomskom prostoru u kontekstu EFTA-e i na koordinaciju odnosa s trećim zemljama.
EKONOMSKA I MONETARNA UNIJA
(Economic and Monetary Union / Union économique et monétaire)
Ekonomska i monetarna unija (EMU) je proces kojim države članice Evropske unije usklađuju svoju ekonomsku i monetarnu politiku s krajnjim ciljem usvajanja jedinstvene valute - Evra. Stvaranja EMU odvijalo se u tri faze. U prvoj fazi (1990. - 1993.) namera je bila da se osigura slobodno kretanje kapitala i ostvari koordinacija ekonomske politike kao i uža saradnja imeđu centralnih banaka zemalja Unije; u drugoj fazi (1994.- 1998.) cilj je bio približavanje ekonomske i monetarne politike država članica kako bi se osigurala stabilnost cena i javnih finansija; cilj treće faze (od 1999.) bio je osnivanje Evropske centralne banke, utvrđivanje kursa i uvođenje jedinstvene valute. Ugovorom iz Mastrihta potpisanim 1992. godine u potpunosti je razrađen cilj postizanja monetarne unije kao i metode i vremenski okvir njenog stvaranja. Za 10 novih članica Evropske unije učestvovanje u EMU-u je obvezno. Naime, potpisavši pristupne sporazume, one su prihvatile cilj monetarne unije kao deo pravnih tekovina EU te su 1. maja 2004., postajući punopravne članice, direktno ušle u treću fazu pristupanja EMU. Dok ne ispune kriterijume konvergencije, kako bi zamenile svoje nacionalne valute za Evro, imaće status država članica s odstupanjem. Za sprovođenje evropske monetarne politike zadužena je Evropska centralna banka.
EKONOMSKI I SOCIJALNI KOMITET
(Economic and Social Committee / Comité économique et social)
Ekonomski i socijalni komitet je savetodavno telo Evropske Unije sastavljeno od različitih privrednih i socijalnih interesnih grupa (poslodavaca, zaposlenih, nevladinih udruženja), koje daje mišljenja drugim institucijama, najčešće u sklopu procesa donošenja novih propisa EU. Odbor trenutno broji 317 članova, koji predstavljaju glas organizacija civilnog sektora svih 27 država članica EU.
ERASMUS
(European Community Action Scheme for the Mobility of University Students / Programme d'action communautaire en matière de mobilité des étudiants universitaires)
Erasmus (Program aktivnosti Evropske Zajednice namenjen mobilnosti univerzitetskih studenata) je obrazovni program Zajednice u oblasti visokog školstva namenjen studentima, profesorima i visokoškolskim institucijama. Uveden je 1987. godine radi povećanja mobilnosti studenata unutar Evropske zajednice, a sada je otvoren i drugim zemljama, Srbiji takođe. U njemu učestvuje ukupno 32 evropske zemlje. Studentima visokoškolskih ustanova, u državama koje u programu učestvuju, Erasmus omogućuje studiranje u drugoj državi u trajanju od 3 do 12 meseci. Iako središnji deo ovoga programa zauzima razmena studenata među univerzitetima država Erasmus programa, on takođe podstiče i razmenu profesora, transnacionalni razvoj nastavnih programa i panevropske tematske mreže. Ime je dobio po filozofu, teologu i humanisti Erazmu Roterdamskom (Desiderius Erasmus, 1465. - 1536.), koji je živeo i radio u različitim delovima Evrope, verujući kako samo kontakti s drugim zemljama mogu doneti novo znanje i iskustvo za kojima je tragao. Erasmus je 1995. godine kao jedna od aktivnosti uklopljen u program Socrates, koji generalno obuhvata projekte namenjene saradnji u području obrazovanja. U julu 2002. godine Evropska komisija je sastavila predlog o ustrojstvu programa Erasmus Mundus za razdoblje od 2004. do 2008. godine, koji bi omogućavao studentima iz trećih zemalja (koje nisu članice EU, pridružene članice ili zemlje kandidatkinje) stipendiranje na poslediplomskim studijima na univerzitetima u državama učesnicama programa Erasmus.
EUREKA
Eureka je evropski program međunarodne saradnje među preduzećima, razvojnoistraživačkim centrima i univerzitetima država članica tog programa, pokrenut 1985. godine radi povećanja konkurentnosti i inovativnosti evropskih produzeća. Eureka danas okuplja i povezuje firme i istraživačke institute iz 34 države članice.
EVRO
Euro je jedinstvena valuta koju je 1. januara 1999. godine prihvatilo 11 država članica Evropske unije (Austrija, Belgija, Finska, Francuska, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Nemačka, Portugal i Španija) radi potpunog ukidanja nacionalnih valuta i ostvarenja ekonomske i monetarne unije. Danska i Velika Britanija koriste pravo da ostajanu izvan evrozone (prema Ugovoru iz Mastrihta), a Grčka i Švedska do tog datuma nisu formalno zadovoljile kriterijume konvergencije neopodne za prelazak na Evro. Grčka je, zadovoljivši navedene kriterijume, ušla u evrozonu 2001. godine, dok je Švedska i dalje izvan evrozone s obzirom na to da su njeni građani na referendumu dva puta odbili prihvatanje jedinstvene valute. Uvođenje Evra kao jedinstvene valute u Evropskoj Uniji je treća faza stvaranja Ekonomske i monetarne unije. Novčanice i kovanice evra puštene su u opticaj 1. januara 2002. godine, a potpuna zamena nacionalnih valuta obavljena je do kraja te godine.
EUROBAROMETAR
(Eurobarometer / Eurobaromètre)
Eurobarometar je zbirni naziv za istraživanjâ koja Evropska komisija sprovodi u državama članicama kako bi pratila javno mnenje građana EU o EU, zatim o proširenju, društvenim prilikama, zdravstvu, kulturi, zaštiti okoline, Evru, odbrani itd.
EUROJUST
(European Body for the Enhancement of the Judicial Cooperation / Organe européen pour le renforcement de la coopération judiciaire)
Eurojust je telo osnovano odlukom Saveta EU od 28. februara 2002. s ciljem podsticanja saradnje pravosudnih tela radi efikasnijeg otkrivanja i procesuiranja krivičnih djela organizovanog kriminala koji prelazi međudržavne granice zemalja članica EU. Sedište Eurojust-a je u Hagu, u Holandiji.
EUROPOL
(European Police Office / Office européen de police)
Europol, odnosno Služba evropske policije je telo osnovano takozvanom Konvencijom Europol-a 1995. godine. Ono je postalo potpuno funkcionalno 1. jula 1999. Sedište Europola je u Hagu, u Holandiji, a njegovi glavni zadaci su prevencija i suzbijanje terorizma, trgovine drogom, ilegalne imigracije, trgovine ljudima, ukradenim vozilima, nuklearnim i radioaktivnim materijama, falsifikovanja novca i drugih sredstava plaćanja, kao i pranja novca povezanog s kriminalnim radnjama.
EVROPSKA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ
(European Bank for Reconstruction and Development - EBRD / Banque européenne pour la reconstruction et le développement - BERD)
Evropska banka za obnovu i razvoj je osnovana 1991. godine kako bi pomogla bivšim komunističkim državama u njihovoj transformaciji u tržišne privrede. Banka investiranjem u (većinom) privatna preduzeća, samostalno ili sa drugim partnerima, u 28 država Evrope i Azije podstiče: strukturne i sektorske reforme, tržišnu utakmicu, privatizaciju i preduzetništvo, jačanje finansijskih institucija i pravnih sisitema, razvoj infrastrukture za potporu privatnom sektoru i usvajanje prakse snažnog upravljanja preduzećima, uključujući i svest o zaštiti okoline. Banka je u vlasništvu 60 država, zatim, Evropske investicione banke i Evropske zajednice. Sedište banke je u Londonu, u Velikoj Britaniji.
EVROPSKA EKONOMSKA ZAJEDNICA
Vidi rimski ugovori
EVROPSKA INVESTICIONA BANKA
(European Investment Bank - EIB / Banque européenne d'investissement - BEI)
Evropska investiciona banka je finansijska institucija Evropske Unije uspostavljena 1958. godine na osnovu Rimskog ugovora. Cilj ove institucije je doprinos uravnoteženom razvoju Evropske zajednice privrednom integracijom i socijalnom kohezijom. Evropska investiciona banka osigurava dugoročno finansiranje određenih kapitalnih projekata u Evropskoj uniji ali i u 120 drugih država širom sveta. Sedište EIB-a je u Luksemburgu, u istoimenoj Kneževini.
EVROPSKA KOMISIJA
(European Commission / Commission européenne)
Evropska komisija je jedna od temeljnih i ujedno najveća institucija EU, koja predstavlja i štiti interese Zajednice. Evropska komisija se često opisuje kao "motor integracije" s obzirom na to da ona ima isključivo pravo predlaganja pravnih akata, politika i programa aktivnosti Zajednice. Osim toga, Evropska komisija ima i ovlašćenja za sprovođenje i upravljanje budžetom i politikama EU. Takođe, Komisija osigurava sprovođenje osnivačkih ugovora i ostalih usvojenih zakonodavnih akata EU, a zadužena je i za predstavljanje Evropske unije na međunarodnoj sceni, na primer, u pregovorima za sklapanje sporazuma između Zajednice i trećih država, na osnovu mandata koji joj u svakom pojedinom slučaju dodjeljuje Savet EU. Samo ime Evropska komisija ima dva značenja. U užem smislu to se ime odnosi na 27 članova Evropske komisije, takozvanih komesara (po jedan iz svake države članice), uključujući predsednika i pet podpredsednika. Komesare imenuje Savet Evropske Unije, a potvrđuje ih Evropski parlament kojem je Komisija odgovorna. Mandat Komisije traje 5 godina. Svaki od komesara nadležan je za jedan ili više resora, to jest opštih uprava čija imena pokazuju područje koje pokrivaju (npr. Opšta uprava za proširenje, Opšta uprava za unutrašnje tržište itd.). U širem smislu ime Evropska komisija se odnosi na samu instituciju i njene zaposlene. Sedište Evropske komisije je u Biselu, u Belgiji, ali delimično i u Luksemburgu. Svoja predstavništva ima u svim državama članicama EU, a delegacije u trećim državama, uključujući i Srbiju.
EVROPSKA BEZBEDNOSNA I ODBRAMBENA POLITIKA
(European Security and Defence Policy / Politique européenne commune
de sécurité et de défense)
Evropska bezbednosna i odbrambena politika je zajednička politika evropskih država pokrenuta na osnovu Ugovora iz Mastrihta, a u okviru zajedničke spoljne i bezbednosne politike. Nakon ratifikacije Amsterdamskog ugovora i krize na Kosovu i Metohiji 1999. godine razvoj evropske bezbednosne i odbrambene politike značajno je ubrzan. Središnji cilj ove politike je jačanje sposobnosti Evropske unije za spoljno delovanje razvojem civilnih i vojnih resursa za prevenciju sukoba i upravljanje međunarodnim kriznim situacijama.
EVROPSKA CENTRALNA BANKA
(European Central Bank / Banque central européenne)
Evropska centralna banka je finansijska ustanova Evropske Unije utemeljena 30. juna 1998. godine, koja je od 1. januara 1999. preuzela odgovornost za sprovođenje evropske monetarne politike. Glavni je zadatak Evropske centralne banke održavanje stabilnosti Evra. Sedište Evropske centralne banke je u Frankfurtu, u Nemačkoj.
EVROPSKA UNIJA
(European Union - EU / Union européenne - UE)
Evropska Unija je nadnacionalna zajednica evropskih zemalja nastala kao rezultat procesa saradnje i integracije u periodu posle Drugog svetskog rata. Proces integracije je započeo 1951. godine između šest država (Belgije, Francuske, Nemačke, Italije, Luksemburga i Holandije). Nakon više od pedeset godina i pet talasa proširenja -
· 1973. Danska, Irska i Velika Britanija,
· 1981. Grčka,
· 1986. Portugal i Španija,
· 1995. Austrija, Finska i Švedska,
· 2004. Kipar, Češka, Estonija, Letonija, Litvanija, Mađarska, Malta, Poljska, Slovačka i Slovenija,
· 2007. Rumunija i Bugarska -
Evropska unija danas broji 27 država članica. Ime Evropska Unija uvedeno je Ugovorom iz Mastrihta (stupio na snagu 1993. godine). Brojne aktivnosti i nadležnosti Evropske Unije često se opisuju kao “tri stuba” Evropske Unije. Prvi stub EU čine tri zajednice: Evropska zajednica za ugalj i čelik (prestala je postojati 2002. godine po isteku Ugovora kojim je formirana), Evropska ekonomska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju; drugi stub čine mere saradnje država u spoljnoj i bezbednosnoj politici, a treći saradnja u pravosuđu i unutrašnjim poslovima.
EVROPSKA ZAJEDNICA
(European Community - EC / Communauté européenne - CE)
Ime Evropska zajednica korišćeno je u neslužbenom govoru (do pregovora o Evropskoj uniji) za tri zajednice utemeljene ugovorima u Parizu i Rimu. Zapravo bi ispravno ime za zajednicu koja obuhvata Evropsku zajednicu za ugalj i čelik, Evropsku ekonomsku zajednicu i Evropsku zajednicu za atomsku energiju bilo - Evropske zajednice. Međutim, u službenom govoru Evropske Unije spomenute tri zajednice se skraćeno nazivaju Zajednica. Takođe, ime Evropska zajednica često se koristi samo za Evropsku ekonomsku zajednicu, tj. za prvi stub Unije.
EVROPSKA ZAJEDNICA ZA ATOMSKU ENERGIJU
Vidi rimski ugovori
EVROPSKA ZAJEDNICA ZA UGALJ I ČELIK
(European Coal and Steel Community - ECSC / Communauté européenne du charbon et de l'acier - CECA)
Evropska zajednica za ugalj i čelik (EZUČ) nastala je na osnovu Šumanovog plana u sklopu kojeg je 1950. godine predloženo stvaranje zajedničkih ovlašćenja nad industrijom uglja i čelika posleratne Francuske i Nemačke, kao i drugih država koje bi im se priključile. Potpisivanjem Ugovora o Evropskoj zajednici za ugalj i čelik, 18. aprila 1951. godine u Parizu, Belgija, Francuska, Italija, Luksemburg, Holandija i Nemačka uspostavile su zajednički okvir za dogovore o proizvodnji i distribuciji uglja i čelika i autonomni sistem institucija koji će time upravljati idućih 50 godina. Prema Ugovoru o EZUČ-u taj je rok istekao 23. jula 2002. godine, čime je ova zajednica prestala postojati. Iako je EZUČ bio ograničen na samo dve industrijske grane, njegovo postojanje imalo je značajan uticaj na privredni i politički razvoj u posleratnoj Evropi.
EVROPSKA FONDACIJA ZA STRUČNO USAVRŠAVANJE
(European Training Foundation - ETF / Fondation européenne de formation - FEF)
Evropska fondacija za stručno usavršavanje je agencija Evropske Unije uspostavljena u maju 1990. godine uredbom Saveta Evropske unije. Glavni cilj ETF-a je doprinos razvoju sistema strukovnog obrazovanja i stručnog usavršavanja u državama srednje i istočne Evrope, zatim u državama nastalim raspadom Sovjetskog Saveza, u Mongoliji, i u sredozemnim partnerskim zemljama i teritorijima. Sedište Fondacije je u Torinu, u Italiji.
EVROPSKI FOND ZA REGIONALNI RAZVOJ
(European Regional Development Fund / Fonds européen de développement régional)
Evropski fond za regionalni razvoj je osnovni instrument za sprovođenje regionalne politike EU. Osnovan je 1975. godine radi podsticanja uravnoteženog privrednog i socijalnog razvoja i kohezije regija Evropske Unije. Sredstvima iz fonda primarno se finansiraju ulaganja u proizvodnju radi stvaranja i očuvanja radnih mesta, ulaganja u infrastrukturu, razvoj potencijala regija kroz lokalne inicijative i aktivnosti malih i srednjih preduzeća kao i ulaganja u obrazovanje i zdravstvo.
EVROPSKI FOND ZA USMERAVANJE I GARANCIJE U POLJOPRIVREDI
(European Agricultural Guidance and Guarantee Fund / Fonds européen d'orientation et de garantie agricole)
Evropski fond za usmeravanje i garancije u poljoprivredi utemeljen je 1962. godine kao osnovni instrument za finansiranje zajedničke poljoprivredne politike EU. Koristi se za finansiranje poljoprivrednih tržišnih organizacija, seoskog razvoja i određenih veterinarskih troškova i troškova informisanja vezanih za zajedničku poljoprivrednu politiku.
EVROPSKI EKONOMSKI PROSTOR
(European Economic Area - EEA / L'espace économique européen - EEE)
Evropski ekonomski prostor nastao je sporazumom potpisanim 1992. godine između tadašnjih 12 država članica EU (Belgije, Danske, Francuske, Grčke, Irske, Italije, Luksemburga, Holandije, Nemačke, Portugala, Španije i Velike Britanije) i tadašnjih 6 država članica EFTA (Austrije, Finske, Islanda, Norveške, Švedske i Švajcarske) radi stvaranja jedinstvenog tržišta na kojem bi se primenjivale tzv. četiri slobode - sloboda kretanja ljudi, roba, usluga i kapitala. Sporazum o Evropskom ekonomskom prostoru stupio je na snagu 1. januara 1994. godine, a obuhvatao je 17 od ukupno 18 zemalja koje su ga potpisale. U Švajcarskoj, Sporazum nije ratifikovan zbog negativnog rezultata referenduma građana o tom pitanju. U međuvremenu, tri članice EFTA postale su članice EU (Austrija, Finska i Švedska), 1995. godine Sporazumu je pristupio Lihtenštajn, a 2004. godine deset novih država članica EU, tako da se on danas primjenjuje na ukupno 30 država - 27 država članica EU i 3 države članice EFTA (Island, Lihtenštajn i Norveška). Odnosi EU i država članica EFTA uređuju se posebnim sporazumima na osnovu kojih se države EFTA obvezuju da preuzmu celokupno zakonodavstvo EU koje se odnosi na unutarašnje tržište i finansijski podupru ekonomsku i socijalnu integraciju unutar jedinstvenog tržišta. Pošto Norveška, Island i Lihtenštajn nisu članice EU, one će za razdoblje od 2004. do 2009 u budžet EU uplatiti ukupno 1,16 milijardi €, kako bi uživale prednosti učestvovanja u jedinstvenom tržištu.
EVROPSKI PARLAMENT
(European Parliament / Parlement européen)
Evropski parlament je predstavničko telo za 500 miliona stanovnika Evropske unije. Poslanici Parlamenta se od 1979. godine biraju na direktnim izborima, na mandat od 5 godina, a broj poslanika koji se biraju u pojedinoj državi članici srazmeran je udelu stanovnika te države u ukupnom broju stanovnika EU. Trenutno, Evropski parlament broji 732 poslanika (Ustavni ugovor će broj poslanika pomeriti na 736), a njegova ovlašćenja su: učestvovanje u donošenju zakonodavnih akata EU suodlučivanjem, saradnjom i savetovanjem; potvrđivanje imenovanja i razrešenje članova Evropske Komisije; imenovanje građanskog pravobranitelja, članova Evropske centralne banke, Revizorskog suda i drugih institucija; nadziranje rada Komisije i Saveta EU; odobravanje budžeta i druge. U sklopu institucionalnog trougla Unije (Evropska Komisija, Savet Evropske Unije i Evropski parlament), Parlament predstavlja interese građana Unije. Sedište Parlamenta je u Strazburu, u Francuskoj, iako se neka zasedanja i sastanci parlamentarnih odbora održavaju u Briselu, u Belgiji, a deo administrativnih službi smešten u Luksemburgu.
EVROPSKI GRAĐANSKI PRAVOBRANITELJ
(European Ombudsman / Médiateur européen)
Evropski građanski pravobranitelj (Evropski Ombudsman) istražuje pritužbe građana na nepravilan rad ustanova ili tela Evropske Unije. Te institucije uključuju, na primjer, Evropsku Komisiju, Savet Evropske Unije i Evropski parlament. Samo Sud Evropskih zajednica i Prvostepeni sud nisu u njegovoj nadležnosti. Građanski pravobranitelj istražuje na osnovu primljenih pritužbi, ali može i samostalno pokrenuti istragu. Evropski građanski pravobranitelj ne ispituje pritužbe protiv organa nacionalnih, regionalnih ili lokalnih vlasti, čak ni kada se pritužbe odnose na poslove vezane za Evropsku uniju. Nadležnost ove institucije je samo nad ustanovama Unije. Svaki građanin Evropske Unije i svako fizičko ili pravno lice koje ima prebivalište ili firmu registrovanu u državi članici Evropske Unije može podneti pritužbu građanskom pravobranitelju pisanim putem - poštom, faksom ili elektronskom poštom.
EVROPSKI REVIZORSKI SUD
(European Court of Auditors / Cours européen des comptes)
Evropski revizorski sud osnovan je 1977. godine radi kontrole prihoda i rashoda Unije kao i kontrole dodele budžetskih sredstava. Sud se sastoji od 27 sudija revizora, od po jednog iz svake države članice, koje imenuje Savet ministara na šest godina. Sedište Revizorskog suda je u Luksemburgu.
EVROPSKI SOCIJALNI FOND
(European Social Fund / Fond social européen)
Evropski socijalni fond je glavni instrument za sprovođenje strateške politike EU u području zapošljavanja. Fond je osnovan 1957. godine, a iz njega se finansiraju mere protiv nezaposlenosti, razvoj ljudskih resursa i jačanje društvene integracije na tržištu rada. Fond je posebno usmeren na zapošljavanje mladih, zatim osoba koje su dugotrajno nezaposlene, žena i pripadnika društveno marginaliziranih grupa. Posebna pažnja se posvećuje stručnom usavršavanju i obrazovnim programima, programima za zapošljavanje i samozapošljavanje te razvoju novih radnih mesta.
EVROPSKI SPORAZUMI
(Europe Agreements / Accords européens)
Evropski sporazumi su poseban oblik sporazuma o pridruživanju između Evropske Unije i pojedinih država srednje i istočne Evrope, kao i pribaltičkih zemalja. Osnovni cilj sporazuma je priprema pridruženih zemalja za priključivanje Evropskoj Uniji. Temelje se na načelima poštovanja ljudskih prava, demokratije, pravne države i tržišne privrede. Evropski sporazumi su bili sklopljeni s deset zemalja: Bugarskom, Češkom, Estonijom, Mađarskom, Letonijom, Litvanijom, Poljskom, Rumunijom, Slovačkom i Slovenijom. Zaključuju se na neodređeno vreme, a sastoje se od ovih elemenata: politički aspekt, koji predviđa bilateralne i multilateralne konsultacije o svim pitanjima od zajedničkog interesa; trgovinski aspekt (stvaranje područja slobodne trgovine); privredna, kulturna i finansijska saradnja i usklađivanje zakonodavstva (posebno u području intelektualnog vlasništva i tržišnog takmičenja). Evropski sporazum stupa na snagu nakon što potpisani sporazum ratifikuju: država potpisnica sporazuma, države članice EU i Evropski parlament. U razdoblju između potpisivanja i stupanja na snagu evropskog sporazuma na snazi su privremeni sporazumi koji uređuju trgovinska i s njima povezana pitanja između pridružene članice i EU. Evropski sporazumi prestaju se primjenjivati danom stupanja države potpisnice u punopravno članstvo EU.
EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA
(European Court of Human Rights / Cour européenne des droits de l'homme)
Evropski sud za ljudska prava je međunarodna institucija koja može, pod određenim uslovima, razmatrati zahteve osoba koje se žale na povredu svojih prava utvrđenih Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Tom su konvencijom određena temeljna građanska i politička prava i slobode svakog pojedinca, i obvezane sve države potpisnice da garantuju ta prava svakoj osobi pod njihovom jurisdikcijom. Evropski sud za ljudska prava uspostavljen je 1959. godine na osnovu Evropske konvencije o ljudskim pravima (stupila na snagu 1953.), kao jedna od triju institucija (uz Evropsku komisiju za ljudska prava i Odbor ministara Saveta Evrope(link ka naslovu u textu)) u sistemu sprovođenja obveza Konvencije u državama koje su je ratifikovale. Sedište Evropskoga suda za ljudska prava je u Strazburu. Sud ima onoliko sudija koliko je država potpisnica Konvencije (trenutno 48). Građani Srbije takođe se mogu obratiti Evropskom sudu za ljudska prava, ukoliko su iscrpljeni svi pravni mehanizmi u nekom postupku pred domaćim pravosuđem.
EVROPSKA SLUŽBA ZA SUZBIJANJE PREVARA
(European Anti-Fraud Office / Office européen de lutte antifraude - OLAF)
Evropska služba za suzbijanje prevara osnovana je 1999. godine radi suzbijanja prevara, korupcije i drugih nezakonitosti, među ostalim i u institucijama EU, sprovođenjem nezavisnih istražnih postupaka.
EVROPSKO PARTNERSTVO
(European partnership / Partenariat européen)
Evropsko partnerstvo je dokument kojim se određuju kratkoročni (1 - 2 godine) i srednjoročni (3 - 4 godine) prioriteti u pripremi države kandidatkinje za članstvo u EU. Evropsko partnerstvo je jedan od instrumenata pretpristupne strategije EU i služi kao svojevrsna kontrolna lista (checklist) prema kojoj se meri napredak neke države u pripremama za EU.
EVROPSKI SAVET
(European Council / Conseil européen)
Evropski savet je utemeljen Jedinstvenim evropskim aktom 1986. godine. Njime se ustanovljuje praksa redovnih sastanaka čelnika država ili vlada država članica EU tokom kojih se određuju politički ciljevi razvoja Unije i njenih politika. Evropski Savet održava se tri puta godišnje, po potrebi i češće. Stupanjem na snagu Ustavnog ugovora Evropski savet će se uspostaviti kao zasebna institucija EU.
EUROSTAT
Eurostat je statistička služba Evropskih zajednica koja prikuplja i obrađuje uporedive statističke informacije iz država članica EU koje se upotrebljavaju kao podloga za pripremu i sprovođenje politika Zajednice.
EVROZONA
(Euro zone / Zone euro)
Evrozona je nezvaničan naziv za skupinu država koje su, napustivši dotadašnje nacionalne valute, prihvatile jedinstvenu evropsku valutu Evro. Pre proširenja 2004. godine sve države članice EU, osim Danske, Švedske i Ujedinjenog Kraljevstva su bile članice evrozone. Na osnovu trajnog izuzeća Danska i Ujedinjeno Kraljevstvo nisu obvezne preuzeti Evro kao nacionalnu valutu, dok su građani Švedske na referendumu odbili uvođenje Evra kao nacionalne valute. Deset novih država članica EU obvezne su preuzeti Evro kao valutu plaćanja nakon ispunjavanja takozvanih kriterijuma konvergencije. Do sada su te kriterijume ispunili i prešli na Evro Kipar i Slovenija.
FINANSIJSKI INSTRUMENT ZA USMERAVANJE U RIBARSTVU
(Financial Instrument for Fisheries Guidance / Instrument financier d'orientation de la pêche)
Finansijski instrument za usmjeravanje u ribarstvu jedan je od instrumenata regionalne politike EU. Namenjen je priobalnim područjima za ostvarivanje ciljeva zajedničke politike u ribarstvu. Cilj mu je jačanje konkurentnosti u ribarstvu i pokretanje promena koje bi dovele do restrukturiranja tog sektora i stvorile povoljne uslove za razvoj i modernizaciju ribarstva.
FISCALIS 2007
Fiscalis 2007 je program Zajednice predviđen za razdoblje 2003. - 2007. kojim se podstiče saradnja među državama učesnicama programa u području suzbijanja poreskih prevara poboljšavanjem sistema elektronske razmene informacija, saradnjom u istražnim postupcima i programom obučavanja i razmene stručnjaka među nadležnim državnim institucijama.
GLASANJE KVALIFIKOVANOM VEĆINOM
(Qualified majority voting / Vote à la majorité qualifiée)
Glasanje kvalifikovanom većinom najčešći je način donošenja odluka u Savetu EU. Pojam kvalifikovana većina odnosi se na broj glasova neophodan da bi Savet usvojilo određenu odluku. Za usvajanje određenog prijedloga potrebno je zadovoljiti dva, u nekim slučajevima i tri uslova: 1) 255 od ukupno 345 glasova kojima raspolažu države članice EU, 2) glasovi moraju dolaziti od većine država članica, 3) kvalifikovana većina mora predstavljati barem 62 % stanovništva EU-a (zadovoljavanje tog uslova proverava se na zahtev bilo koje od država članica). Za odbijanje predloga nužno je postići 88 glasova. Glasanje kvalifikovanom većinom uvedeno je kako bi se omogućilo jednostavnije donošenje odluka u Savetu EU. Pre njegovog uvođenja usvajanje predloga je bilo uslovljeno postizanjem konsenzusa svih država članica o svakom predlogu, što je značajno usporavalo i košilo donošenje odluka u Uniji. S vremenom je glasanje kvalifikovanom većinom prošireno na brojna područja (jedinstveno tržište, privredna i socijalna integracija, bezbednost, zaštita na radu itd.), dok je konsenzus zadržan u "osetljivim" područjima (spoljna politika, poreska politika itd.).
IDABC
IDABC je program Zajednice namenjen unapređivanju delotvornosti javnih uprava država učesnica programa podsticanjem razvoja informacijskih i komunikacijskih tehnologija.
INTELIGENTNA ENERGIJA EVROPE
(Intelligent energy Europe / Energie intelligente Europe)
Inteligentna energija Evrope je program Zajednice predviđen za razdoblje 2003. - 2006. kojim se podstiču netehnološke aktivnosti u području energetike, posebno efikasne upotrebe energije i upotreba obnovljivih izvora energije. Program je otvoren i državama članicama EU i državama kandidatkinjama koje odluče da u njemu učestvuju.
INSTITUCIJE ZA PRIMENU SPORAZUMA O STABILIZACIJI I PRIDRUŽIVANJU
(Institutions in charge of the implementation of the Stabilisation and Association Agreement / Institutions chargées pour la mise en oeuvre de l'Accord de stabilisation et d'association)
Na osnovu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju osnovaju se različita tela za nadziranje primene Sporazuma i razmatranje svih pitanja od obostranog interesa. Savet za stabilizaciju i pridruživanje sastoji se od predstavnika Saveta EU i predstavnika Komisije, s jedne strane, i predstavnika Vlade države potpisnice Sporazuma, s druge strane. Savetu u radu pomaže Odbor za stabilizaciju i pridruživanje, čiji su članovi službenici Saveta EU, Evropske komisije i članovi tela državne uprave zemlje potpisnice, a obično su to pomoćnici ministara raznih resora. Odbor za stabilizaciju i pridruživanje može osnovati različite pododbore zadužene za tehničke detalje iz područja obuhvaćenih Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju.
INTERREG
Interreg je jedna od tzv. inicijativa Zajednice čiji je cilj jačanje privredne i socijalnu integracije i uravnotežen razvoj evropskih regija podsticanjem prekogranične, transnacionalne i međuregionalne saradnje. To se posebno odnosi na periferne regije i na regije koje graniče sa državama kandidatkinjama za članstvo. Učešće država članica EU u inicijativi Interreg finansira se preko Evropskog fonda za regionalni razvoj, dok se učešće ostalih država finansira iz vlastitih sredstava i/ili, ako je to odobrila Evropska komisija, iz programa pomoći EU.
IPA
Program IPA (Instrument za pretrpistupnu pomoć) je program tehničko - finansijske podrške EU zemljama jugoistočne Evrope u procesu evrointegracija. Program IPA je 2007. godine nasledio program CARDS, sa kojim deli sličnu strukturu i namenu. Realizacija IPA programa planirana je za period 2007. - 2013. godine. U periodu od 2008. do 2011. godine Srbija će primiti ukupno milijardu evra bespovratnih sredstava iz IPA programa. Aprila 2008. Srbija je primila 165 miliona evra, kao prvu ratu tog iznosa, namenjenu za 36 projkata iz oblasti izgradnje institucija, bezbednosnih reformi, ekonomskog i socijalnog razvoja. Od te sume, 40 miliona evra izdvojeno je za regionalni razvoj, 22 miliona za unapređenje lokalne samouprave, 12 miliona evra će biti uloženo u termoelektranu »Nikola Tesla« za kupovinu dva filtera koji đe drastično smanjiti emisiju štetnih gasova. Po 10 miliona evra će biti investirano u službu hitne medicinske pomoći i u zbrinjavanje izbeglica i interno raseljenih, a 7 miliona u relaizaciju projekta za studente TEMPUS, koji je takođe program EU. Sledeća rata IPA programa biće namenjena Srbiji do kraja 2008. godine, a planirano je da iznosi oko 200 miliona evra.
ISPA
(Instrument for Structural Policies for Pre-Accession / Instrument structurel de préadhésion)
Program ISPA (Instrument za strukturne politike u pretpristupnom periodu) jedan je od programa pretpristupne pomoći za pružanje potpore u pripremama za članstvo država kandidatkinja, i to u području saobraćaja i zaštite okoline. Programom ISPA moguće je finansirati infrastrukturne projekte koji omogućuju približavanje države kandidatkinje EU standardima zaštite okoline i unapređivanje postojeće transevropske saobraćajne mreže.
(Legal sources of Community law / Sources juridique du droit communautaire)
Izvori prava Evropske unije dele se na primarne i sekundarne. Primarni izvori prava su osnivački ugovori i opšta načela prava. Izrazom osnivački ugovori obuhvaćeni su ugovori kojima su stvorene Evropska zajednica za ugalj i čelik, Evropska ekonomska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju, kao i ugovori koji ih izmenjuju - Jedinstveni evropski akt, Ugovor iz Mastrihta, Ugovor iz Amsterdama i Ugovor iz Nice. Sekundarni izvori prava uključuju pravne akte koje Savet EU donosi na osnovu primarnog zakonodavstva (odluke, uredbe, direktive, mišljenja, preporuke) i sudsku praksu Suda Evropskih zajednica.
(Single European Act / Acte unique européen)
Jedinstveni evropski akt je ugovor potpisan 1986. godine kojim je prvi put značajnije modifikovan Rimski ugovor o Evropskoj ekonomskoj zajednici. Njime su dati pravni temelji za stvaranje jedinstvenog tržišta do 1. januara 1993. godine. Jedinstvenim evropskim aktom takođe su definisane nove nadležnosti Zajednice (socijalna politika, ekonomska i socijalna integracija, istraživanje i tehnološki razvoj, zaštita okoline), pokrenuta saradnja u području spoljnih poslova, proširena ovlašćenja Evropskog parlamenta i pojednostavljen proces donošenja odluka u Savetu ministara.
JEDINSTVENO TRŽIŠTE/UNUTARAŠNJE TRŽIŠTE
(Single market, Internal market / Marché unique, Marché intérieur)
Jedinstveno ili unutarnje tržište je oblik privredne integracije koja ukidanjem tehničkih i administrativnih prepreka vodi stvaranju zajedničkog tržišta na teritoriji zemalja koje u njemu učestvuju. Jedinstveno tržište čini samu srž današnje Evropske unije, a temelji se na ideji o ostvarivanju tzv. četiri slobode - slobode kretanja ljudi, roba, usluga i kapitala.
KONVENCIJA O BUDUĆNOSTI EVROPE
(Convention on the Future of Europe / Convention sur l'avenir de l'Europe)
Konvencija o budućnosti Evrope je organizovana rasprava o budućnosti Evropske Unije koju su pokrenule države članice EU na osnovu Deklaracije iz Lakena. Prema ovoj Deklaraciji, cilj Konvencije je bio podstaknuti što širu raspravu o ključnim pitanjima budućnosti EU i izraditi predlog evropskog ustava. Konvencija je započela sa radom 28. februara 2002. godine, a završila predstavljanjem predloga nacrta Ustavnog ugovora Evropskom Savetu u Solunu 19. i 20. juna 2003. godine. U radu Konvencije, kojoj je predsedavao Valeri Žiskar D’Esten, bivši predsednik Francuske, učestvovali su predstavnici vlada i parlamenata država članica EU, predstavnici vlada i parlamenata država kandidatkinja, predstavnici institucija EU - Komisije i Parlamenta i predstavnici socijalnih partnera, nevladinih organizacija, mladih itd. Konvencija o budućnosti Europe svojevrsna je inovacija u dotadašnjem načinu delovanja EU s obzirom na to da dotadašnjim međuvladinim konferencijama koje su prethodile potpisivanju ugovora, nisu prethodile javne rasprave otvorene za sve zainteresovane strane.
KRITERIJUMI KONVERGENCIJE
(Convergence criteria / Critères de convergence)
Kriterijumi konvergencije predstavljaju ekonomske uslove utvrđene Ugovorom iz Mastrichta koji služe za procenu spremnosti pojedinih zemalja EU za pristupanje trećoj fazi Ekonomske i monetarne unije, a čija je glavna odlika prelazak na jedinstvenu valutu Evro. Reč je o ovim kriterijima: (1) visok stupen stabilnosti cena; stopa inflacije ne sme biti viša od 1,5% u odnosu na stopu inflacije u tri države članice Ekonomske i monetarne unije s najstabilnijim cenama; (2) budžetski deficit ne sme iznositi više od 3% BDP-a, a javni dug ne više od 60 % BDP-a; (3) učestvovanje u evropskom monetarnom sistemu najmanje dve godine; (4) nominalne dugoročne kamatne stope ne smeju iznositi više od 2 % u odnosu na kamatne stope u tri zemalje Unije s najnižom stopom inflacije. Navedeni kriterijumi poznati su i pod nazivom kriterijumi iz Mastrihta.
KRITERIJUMI IZ KOPENHAGENA
(Kopenhagen criteria / Critères de Copenhague)
Kopenhaški kriterijumi su skup uslova za članstvo u EU. Oni su postavljeni na sastanku Evropskog Saveta u Kopenhagenu 1993. godine kako bi se odredili jedinstveni kriterijumi za sve zemlje koje države kandidatkinje moraju ispuniti ako žele članstvo u EU. To su redom: (1) politički kriterijumi - stabilnost institucija koje osiguravaju demokratiju, vladavinu prava, poštovanje ljudskih prava i prava manjina i prihvatanje političkih ciljeva Unije; (2) ekonomski - postojanje delotvorne tržišne privrede i sposobnost tržišnih činilaca da se nose s tržišnim pritiscima unutar EU; (3) pravni - usvajanje celokupnih pravnih tekovina EU, što uključuje i sposobnost preuzimanja obaveza koje proizlaze iz članstva, uključujući sprovođenje ciljeva političke, ekonomske i monetarne unije.
LIFE
LIFE je finansijski instrument Evropske komisije namenjen aktivnostima u područjima zaštite okoline (1) i prirode (2) na prostoru Unije, kao i aktivnostima u državama koje nisu članice Evropske unije i u državama kandidatkinjama za članstvo u području izgradnje administrativnih struktura za zaštitu okoline i očuvanja prirode i podsticanja održivog razvoja (3). Cilj LIFE-a je doprinos razvoju i primeni politike zaštite okoline Evropske Unije.
LISABONSKA STRATEGIJA
(Lisbon strategy / Stratégie de Lisbonne)
Lisabonska strategija označava skup zajedničkih strateških ciljeva usvojenih na sastanku Evropskoga Saveta održanom 2000. godine u Lisabonu, u Portugalu, prema kojima bi Evropska Unija do 2010. godine trebala da postane najkonkurentnija i najdinamičnija privreda sveta, koja se temelji na znanju, koja je sposobna za održivi privredni rast, s najvećom stopom zaposlenosti i snažnom privrednom i socijalnom integracijom. Lisabonska strategija je program aktivnosti koji povezuje kratkoročne političke inicijative sa srednjoročnim i dugoročnim privrednim reformama.
MARCO POLO
Marco Polo je program Zajednice predviđen za razdoblje 2003. - 2010. namenjen smanjivanju drumskog saobraćaja, zagađenja uzrokovanog drumskim prevozom tereta i za podsticanje korišćenja ostalih sistema prevoza tereta (železničkog, morskog i rečnog) u zemljama učesnicama programa.
MEĐUVLADINA KONFERENCIJA
(Intergovernmental Conference - IGC/ Conférence intergouvernemental - CIG)
Pod pojmom međuvladina konferencija podrazumijevaju se pregovori među vladama državama članicama EU. Obično se na njima donese dodatak ili izmena osnivačkih ugovora kojima se unose promene u institucionalnu strukturu EU ili u sadržaj osnivačkih ugovora. Do sada su održane mnoge međuvladine konferencije, a poslednja je rezultirala sastavljanjem Ustavnog ugovora. Izraz međuvladina konferencija služi takođe kao naziv za bilateralne pregovore između država kandidatkinja i država članica o punopravnom članstvu u EU.
MIŠLJENJE
(Opinion / Avis)
Mišljenje je pravni akt neobvezujućeg karaktera koji donosi Savet EU ili Komisija i koji se upućuje državama članicama i/ili pravnim licima na osnovu planiranih inicijativa EU. Ono je sredstvo usmeravanja nacionalnih zakonodavstava u poželjnom smeru.
MIŠLJENJE O ZAHTEVU ZA ČLANSTVO
(Opinion on the Application for Membership / Avis sur la candidature à l'adhésion)
Mišljenje o zahtevu za članstvo dokument je kojim se ocenjuje sposobnost države podnositeljice zahteva da postane punopravna članica EU. Izrađuje ga Evropska komisija na poziv Evropskog saveta.
NAČELO SUPSIDIJARNOSTI, SUPSIDIJARNOST
(Principle of subsidiarity, subsidiarity / Principe de subsidiarité, subsidiarité)
Načelo supsidijarnosti je opšte načelo Zajednice prema kojem ona ne preduzima nikakve radnje (izuzev u područjima svoje isključive nadležnosti), ukoliko te radnje nisu delotvornije od radnji koje bi se mogle preduzeti na nacionalnom, regionalnom ili lokalnom nivou. Namena načela supsidijarnosti je osiguranje efikasnog donošenja odluka na onom nivou koji je što bliži građanima. Primena ovoga načela osigurava i neprekidnu proveru sprovođenja aktivnosti na nivou Zajednice i opravdanosti takvog pristupa u odnosu na mogućnost sprovođenja istih aktivnosti na nacionalnom ili regionalnom nivou. Pokušaji jasnog definisanja ovog načela mogu se naći u osnivačkim ugovorima, u Amsterdamskom ugovoru, a spominju se i u Ustavnom ugovoru EU.
NUTS
(Nomenclature of Territorial Units for Statistics / Nomenclature des unités territoriales statistiques)
NUTS (Nomenklatura prostornih jedinica za statistiku) je sistem nomenklature prostornih jedinica EU nužan za sprovođenje regionalne politike EU. Uveden je kako bi se olakšalo prikupljanje, analiziranje, upoređivanje i usklađivanje statističkih podataka o regijama EU. Regije se po NUTS-u ne moraju poklapati s postojećom administrativnom podelom države na regionalne jedinice.
ODBOR REGIJA
(Committee of the Regions / Comité des regions)
Odbor regija je, uz Ekonomski i socijalni odbor, drugo savetodavno telo Evropske unije, koje se sastoji od predstavnika regionalnih i lokalnih vlasti. Odbor je osnovan Ugovorom iz Mastrichta, a zastupa interese regija i jedinica lokalne samouprave na nivou Unije u procesima kreiranja i implementacije zajedničkih politika. Sastoji se od 317 članova koje delegiraju tela regionalnih i lokalnih vlasti država članica EU na četiri godine.
ODBOR STALNIH PREDSTAVNIKA
(Permanent Representatives Committee / Comité des représentants permanents - Coreper)
Odbor stalnih predstavnika, kojeg u žargonu EU nazivaju Coreper (skraćenica francuskog imena tog tela), čine stalni predstavnici (ambasadori) država članica EU u Briselu (Coreper II), odnosno njihovi izaslanici (Coreper I). Ovaj Odbor pomaže u radu Saveta ministara u fazi preliminarnih dogovora i pregovora o predlogu i nacrtu mera koje predlaže Evropska komisija. Zadatak Corepera je priprema svih odluka i razmatranje drugih pitanja od političkog značenja za sastanke Saveta ministara.
ODBORSKA PROCEDURA
(Comitology / Comitologie)
Odborska procedura, “komitologija”, je postupak koji Evropska komisija primjenjuje pri donošenju mera za implementaciju zakonodavstva EU. Ovim postupkom Evropska komisija traži mišljenje stručnih odbora čiji su članovi stručnjaci država članica EU. Postupak omogućuje Evropskoj komisiji uspostavljanje dijaloga sa državnim administracijama pre usvajanja mera za implementaciju radi pronalaženja one koja bi najviše odgovarala situaciji u državama članicama na koje se konkretna mera odnosi. Odbori se dele u tri skupine: savetodavne odbore, čije mišljenje Evropska komisija mora primiti na znanje; upravljačke odbore, čije mišljenje Evropska komisija, u slučaju neslaganja sa predlogom mere Komisije, mora uputiti Saveta EU na razmatranje; regulatorne odbore, čije je odobrenje nužno da bi Evropska komisija donela meru za implementaciju.
ODLUKA
(Decision / Décision)
Odluka je vrsta pravnog akta EU koju donosi Savet EU i koja ima specifičnu primenu. Odnosi se na konkretnog pojedinca, pravno lice ili državu članicu. Odluka u potpunosti obvezuje sve one na kojem se odnosi.
OLAF
Vidi Evropska služba za suzbijanje prevara
OMBUDSMAN
Vidi Evropski građanski pravobranitelj
OPŠTE UPRAVE
(Directorates General / Directions Générales)
Opšte uprave su administrativni sektori pri Evropskoj komisiji zaduženi za sprovođenje zajedničkih politika EU. Na čelu svake od njih nalaze se poverenik i generalni direktor.
PAKT ZA STABILNOST
(Stability Pact / Pact de stabilité)
Strateški cilj Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, političkog dokumenta usuglašenog 10. juna 1999. godine u Kelnu, jeste stabilizacija u regionu približavanjem država jugoistočne Europe evroatlantskim strukturama i jačanje međusobne saradnje. Pakt postavlja okvir za saradnju država regiona jugoistočne Europe, članica EU, SAD-a, Ruske Federacije i međunarodnih organizacija (OEBS-a, Saveta Europe, UN-a, NATO-a, Zapadnoevropske unije - WEU-a, UNHCR-a i Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj - OECD-a), uključujući i međunarodne financijske institucije (MMF, Svetsku banku, Evropsku investicionu banku i Evropsku banku za obnovu i razvoj), kao i regionalne inicijative (Royaumont proces, Privrednu saradnju crnomorskih zemalja - BSEC, Srednjoevropsku inicijativu - CEI, Inicijativu za saradnju u jugoistočnoj Evropi - SECI i Proces saradnje jugoistočne Evrope - SEECP).
PAKT ZA STABILNOST I RAST
(Stability and Growth Pact / Pacte de croissance et de stabilité)
Pakt za stabilnost i rast uspostavljen je 1999. godine kako bi se osiguralo da države koje su postale članice Ekonomske i monetarne unije (EMU) nastave da poštuju jedan od kriterijuma konvergencije - da budžetski deficit ne prelazi 3 % BDP. Pakt za stabilnost i rast temelji se na političkoj predanosti svih članica EMU-a i setu preventivnih mera čiji je cilj pravovremeno upozoravanje država da se budžetski deficit približava granici od 3 % BDP-a i mogućnosti sankcioniranja država koje se uprkos upozorenjima ne pridržavaju postavljenog kriterijuma.
PARISKI UGOVOR
Vidi evropska zajednica za ugalj i čelik
PHARE
PHARE je program pretpristupne pomoći ustanovljen 1989. godine nakon pada komunizma u srednjoj i istočnoj Evropi radi privredne obnove zemalja u regionu. U početku je obuhvatao samo Poljsku i Mađarsku, ali s vremenom se proširio na ostale države kandidatkinje srednje i istočne Europe (Bugarska, Češka, Estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija, Slovačka i Slovenija). Do 2000. godine nekoliko zemalja jugoistočne Europe (Albanija, Bosna i Hercegovina, Makedonija) takođe je imalo pristup programu PHARE, nakon čega je on zamenjen programom CARDS. Ciljevi programa PHARE usmereni su najpre na izgradnju institucija potrebnih u procesu približavanja evropskim integracijama i finansiranje investicija u državama kandidatkinjama za članstvo.
PODRUČJE SLOBODE, BEZBEDNOSNTI I PRAVDE
(Area of Freedom, Security and Justice / Espace de liberté, de sécurité et de justice)
Stvaranje područja slobode, sigurnosti i pravde bez unutrašnjih granica jedan je od glavnih ciljeva EU. Taj cilj je prvi put jasno definisan Amsterdamskim ugovorom, a zadržan je i u Ustavnom ugovoru. Kako bi se postigao taj cilj, osim mera vezanih uz kontrolu spoljnih granica preduzimaju se potrebne mere iz područja azila, imigracija, prevencije i suzbijanja kriminala.
POSTUPAK PRISTANKA
(Assent procedure / Avis conforme)
Postupak pristanka jedan je od načina donošenja odluka, uveden Jedinstvenim evropskim aktom 1987. godine, pod kojim se podrazumeva da Savet mora dobiti pristanak Parlamenta pre donošenja najvažnijih odluka. Postupak pristanka primenjuje se uglavnom u procesu pristupanja novih država članica i prilikom sklapanja sporazuma o pridruživanju i ostalih sporazuma s trećim zemljama.
POSTUPAK SAVETOVANJA
(Consultation procedure / Procédure de consultation)
Postupak savetovanja je najstarija metoda uključivanja Evropskog parlamenta u proces donošenja odluka. Njime Parlament ima mogućnost da iznese mišljenje o predlogu Komisije. U primjenjivanju tog postupka Savet mora zatražiti mišljenje Parlamenta i uzeti ga u obzir pre glasanja o predlozima Komisije, iako mišljenje Parlamenta nije obvezujuće. Postupak savetovanja ne uključuje samo traženje mišljenja Evropskoga parlamenta već i obvezu čekanja mišljenja do isteka predviđenog roka. Savet takođe traži mišljenje Parlamenta i u slučajevima kad takav postupak nije obvezan, najčešće pri donošenju neobvezujućih pravnih instrumenata - mišljenja i preporuka.
POSTUPAK SUODLUČIVANJA
(Codecision procedure / Procédure de co-décision)
Postupak suodlučivanja jedan je od načina donošenja odluka, a uveden je Ugovorom iz Mastrihta. U tom postupku odluka se može doneti jedino ako se o njoj usaglase i Savet EU i Evropski parlament. Tim postupkom se Evropskom parlamentu daje veća moć u postupku donošenja odluka, što je značajno kako bi se povećala uloga građana u donošenju odluka i smanjio demokratski deficit EU. Ugovorom iz Mastrihta predviđeno je da se postupak suodlučivanja primenjuje na ova područja: slobodno kretanje radnika, pravo osnivanja preduzeća, usluge, unutrašnje tržište, obrazovanje (podsticajne mere), zdravstvo (podsticajne mere), zaštita potrošača, transevropske mreže, zaštita okoline (opšti program aktivnosti), kultura (podsticajne mere) i istraživanje. Amsterdamskim ugovorom postupak suodlučivanja je pojednostavljen i proširen na dodatna područja. Ustavnim ugovorom predviđeno je dalje proširenje područja za koja će biti primenjen postupak suodlučivanja, čime bi taj postupak postao osnovni način odlučivanja.
POSTUPAK SARADNJE
(Cooperation procedure / Procédure de coopération)
Postupak saradnje je način donošenja odluka uveden Jedinstvenim evropskim aktom 1987. godine, a omogućuje Parlamentu da sprovede dva čitanja predloga. Od Ugovora iz Nice ovaj postupak se primjenjuje isključivo u području ekonomske i monetarne unije. U slučaju da Parlament predloži amandmane, Savet ih može odbiti samo jednoglasnom odlukom. Ustavnim ugovorom je predviđeno potpuno ukidanje ovog načina odlučivanja.
PRAVO INICIJATIVE
(Rigth of initiative / Droit d'initiative)
Komisiji kao instituciji koja osigurava sprovođenje osnivačkih ugovora i interesa Zajednice dodeljeno je ekskluzivno pravo inicijative u poslovima Zajednice. To znači da Komisija jedina može predlagati zakonodavne akte Zajednice radi uspostavljanja uravnoteženosti tih inicijativa s obzirom na osnivačke ugovore. Ako to smatraju potrebnim, Savet i Parlament mogu od Komisije zatražiti da iznese predlog zakona. Iako Komisija jedina ima pravo predložiti zakonodavni akt Zajednice, ona je dužna da promeni svoj predlog dok on ne dobije podršku kvalifikovane većine u Savetu. Ustavnim ugovorom je predviđeno zadržavanje isključivog prava inicijative Komisije u vezi sa pravnim aktima Zajednice, osim u području zajedničke spoljne i bezbednosne politike i saradnje u području pravosuđa i unutrašnjnih poslova.
PRAVNA NAČELA
(General principles of law / Principe généraux du droit)
Prema načelu nadređenosti prava EZ-a, pravni akti Zajednice u pravnom sistemu država članica imaju višu pravnu snagu od nacionalnog zakonodavstva. To načelo je ustanovljeno na osnovu presude Suda Evropskih zajednica iz 1964. godine (slučaj Costa vs. Enel), a 1970. Sud Evropskih zajednica presudio je da je pravni akt Zajednice nadređen nacionalnim ustavima (slučaj Internationale Handelsgesellschaft). Načelo nadređenosti prava EZ-a poznato je i pod nazivom načelo prvenstva, superiornosti ili suprematije. Pod načelom proporcionalnosti podrazumeva se da pravni akti EZ-a svojim sadržajem ne nadilaze ono što je potrebno za ostvarivanje ciljeva EU-a, pod načelom dodeljenog ovlašćenja da Zajednica može donositi odluke samo u područjima u kojima su države članice takvo ovlađćenje na nju prenele, a pod načelom zabrane diskriminacije podrazumeva se zabrana različitog postupanja bilo direktno (zabrana direktno diskriminacije) ili indirektno (zabrana indirektne diskriminacije).
PRAVNO NASLEĐE
(acquis communautaire)
Pravne tekovine Evropske Unije (franc. acquis communautaire, skraćeno acquis) su skup prava i obveza koji sve države članice obvezuje i povezuje u Evropskoj Uniji. Pravne tekovine EU nisu samo pravo u užem smislu jer obuhvataju: sadržaj, načela i političke ciljeve osnivačkih ugovora, zakonodavstvo usvojeno na temelju osnivačkih ugovora te presude Suda Evropskih zajednica, deklaracije i rezolucije koje je Evropska Unija usvojila, mere koje se odnose na zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku, mere koje se odnose na pravosuđe i unutrašnje poslove, kao i međunarodne ugovore koje je sklopila Evropska zajednica, kao i ugovore zaključene između država članica s trećim zemljama u području delovanja Evropske Unije. Svaka država koja želi da postane članica Evropske Unije mora prihvatiti odluke iz osnivačkih ugovora i uskladiti svoje zakonodavstvo s pravnim nasleđem Evropske Unije.
PREDSEDAVANJE SAVETOM EU
(Presidency of the Council / Présidence du Conseil)
Predsedavanje Savetom Evropske Unije odvija se po načelu rotacije u kojem svakih 6 meseci Savetom predsedava druga država članica (prema stalnom, poznatom redosledu). U okolnostima proširenja EU odlučeno je da se načelo rotacije između starih država članica zadržati do 2006. godine kako bi se novim članicama omogućilo minimalno razdoblje prilagođavanja i pripreme za preuzimanje predsedavanja Savetom. Načelo rotacije biće ukinuto uvođenjem institucije stalnog predsedništva.
PREGOVORI O PRISTUPANJU
(Accession negotiations / Négociations d'adhésion)
Pregovori o pristupanju su pregovori koje država kandidatkinja za članstvo vodi s državama članicama EU o uslovima pod kojim će postati punopravna članica Evropske unije. Pregovori o svim poglavljima pravnih tekovina EU vode se na međuvladinoj konferenciji koju saziva Evropski savet. Rezultati pregovora bivaju uključeni u Ugovor o pristupanju kojim se određuju svi uslovi ulaska države u članstvo Unije.
PREPORUKA
(Recommendation / Recommandation)
Preporuku donosi Savet ili Komisija, a upućuje je državama članicama i/ili pravnim licima. Preporuka nema obvezujući karakter ni snagu prinude i predstavlja sredstvo upućivanja nacionalnih zakonodavstava u poželjnom smeru.
PRETPRISTUPNA STRATEGIJA
(Pre-Accession Strategy / Stratégie de pré-adhésion)
U kontekstu tada aktuelnog talasa proširenja Evropska Unija je 1997. godine definisala pretpristupnu strategiju za države kandidatkinje. Cilj pretpristupne strategije je pružanje potpore i pomoći državama kandidatkinjama u pripremama za priključenje Evropskoj Uniji. Pretpristupna strategija uključuje četiri glavna činioca: sporazum o pridruživanju, pristupno partnerstvo i nacionalni program za usvajanje pravnog nasleđa EU i programe pretpristupne pomoći.
PRETPRISTUPNI FONDOVI
(Pre-accession funds / Fonds de préadhésion)
Pretpristupni fondovi EU su programi finansijske i tehničke pomoći državama kandidatkinjama srednje i istočne Evrope za pripremu za članstvo u Evropskoj Uniji. Sredstva dobijena iz pretpristupnih fondova su namenska i bespovratna. Trenutno postoje četiri fonda na raspolaganju državama kandidatkinjama - PHARE, IPA, ISPA i SAPARD.
PRIMARNO PRAVO EVROPSKE UNIJE
Vidi Izvori prava EU
PRISTUPNO PARTNERSTVO
(Accession partnership / Partenariat d'adhésion)
Pristupno partnerstvo je jedan od instrumenata pretpristupne strategije EU namenjene državama kandidatkinjama. Na osnovu sporazuma o pridruživanju partnerstvom se određuju kratkoročni i srednjoročni prioriteti na putu ka punopravnom članstvu. Tim se instrumentom takođe određuje finansijska pomoć EU u ispunjavanju prioritetnih ciljeva i uslovi vezani uz tu finansijsku pomoć.
PRIVREMENI SPORAZUM
(Interim agreement / Accord intérimaire)
Privremeni sporazum je sporazum kojim se uređuju trgovinska pitanja iz sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između EU i države potpisnice sporazuma o pridruživanju. Taj sporazum uređuje trgovinske odnose između EU i pridružene države do trenutka stupanja na snagu sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
PROCES STABILIZACIJE I PRIDRUŽIVANJA
(Stabilisation and Association process / Processus de stabilisation et d'association)
Proces stabilizacije i pridruživanja strateška je politika EU prema državama jugoistočne Evrope (Sbija, Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Makedonija i Crna Gora) i uključuje šest elemenata: (1) Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, kao novu vrstu ugovornih odnosa (tzv. sporazum o pridruživanju treće generacije); (2) razvoj postojećih privrednih i trgovinskih odnosa s regionom i unutar regiona; (3) razvoj, odnosno delimičnu prenamenu postojeće privredne i finansijske pomoći; (4) povećanu pomoć za demokratizaciju, razvoj civilnog društva, obrazovanje i izgradnju institucija; (5) korištćenje mogućnosti za saradnju u raznim područjima, uključujući pravosuđe i unutrašnje poslove; (6) razvoj političkog dijaloga, uključujući i politički dijalog na regionalnoj osnovi. Na sastanku Evropskog saveta u Solunu u junu 2003. proces stabilizacije i pridruživanja "obogaćen" je elementima pretpristupne strategije, tj. elementima koji su do sada bili otvoreni isključivo državama kandidatkinjama za članstvo. Tako su uvedeni: načelo "vlastitih zasluga" i mogućnost sustizanja drugih zemalja, Evropsko partnerstvo koje sadrži kratkoročne i srednjoročne prioritete daljeg procesa pridruživanja, povećana pomoć za izgradnju institucija (kroz pristup programu TAIEX, twinning projektima), mogućnost učestvovanja u programima Zajednice i saradnje sa agencijama EZ-a, jačanje programa CARDS.
PROGRAMI ZAJEDNICE
(Community programmes / Programmes communautaires)
Pojam program Zajednice odnosi se na integrisani niz aktivnosti koje usvaja Evropska zajednica ili Evropska Unija kako bi podsticala saradnju među državama članicama EU u sektorskim politikama, kao što su zaštita potrošača, obrazovanje, ravnopravnost polova i ostale. Države kandidatkinje mogu učestvovati u programima Zajednice na osnovu Jedinstvenog okvirnog sporazuma i pojedinačnih memoranduma o saglasnosti koji uređuju administrativne uslove korišćenja i finansijski doprinos za učestvovanje u programu. Trenutno postoji 25 programa Zajednice, a na svakoj državi je odluka o tome u kojim programima želi da ušestvuje.
PROŠIRENJE EVROPSKE UNIJE
(EU enlargement / Enlargissement de l'UE)
Proširenje Evropske unije je izraz kojim se označava proces primanja u punopravno članstvo novih članica. Od svojih početaka Evropska Unija je doživjela pet talasa proširenja, od kojih je peti, dosada najveći talas proširenja, dovršen 1. maja 2004. godine. U prva četiri talasa proširenja, državama osnivačima (Belgija, Francuska, Italija, Luksemburg, Holandija i Nemačka) pridružile su se Danska, Irska i Velika Britanija (1973.), Grčka (1981.), Portugal i Španija (1986.), Austrija, Finska i Švedska (1995.). Petim talasom proširenja članice EU postali su Kipar, Češka, Estonija, Letonija, Litvanija, Mađarska, Malta, Poljska, Slovačka i Slovenija. Dopunsko proširenje u okviru petog talasa izvršeno je 1. januara 2007. godine kada su u punopravno članstvo ušle još i Bugarska i Rumunija. Danas još tri države imaju status kandidata za članstvo i to su Hrvatska, Makedonija i Turska. Potencijalnim kandidatima za članstvo, u ovom trenutku se smatraju Srbija, Crna Gora, Albanija i Bosna i Hercegovina. Ideja vodilja proširenja EU je povećanje sigurnosti, stabilnosti i blagostanja na evropskom kontinentu.
PRVOSTEPENI SUD
(Court of First Instance / Tribunal de première instance)
Prvostepeni sud deluje od 1. novembra 1989. s namerom da olakša rad Suda Evropskih zajednica. Sastoji se od dvadeset i sedam sudija koji su imenovani zajedničkom odlukom vlada država članica na šest godina. Prvostepeni sud uglavnom razmatra predmete koji se odnose na tužbe zaposlenih u institucijama EU i predmete vezane za kršenje pravila tržišne utakmice.
REDOVNO IZVEŠTAVANJE O NAPRETKU PREMA PRISTUPANJU
(Regular Report on Progress towards Accession / Rapport régulier sur le progrès sur la voie de l’adhésion)
Redovno izveštavanje o napretku prema pristupanju je dokument u kojem Evropska komisija jednom godišnje prikazuje napredak svake pojedine države kandidatkinje u pripremama za ostvarivanje punopravnog članstva u Evropskoj Uniji.
REGIONALNA POLITIKA
(Regional policy / Politique régionale)
Regionalna politika Evropske Unije jedna je od najstarijih zajedničkih politika EU kojom se postiže ujednačeni razvoj na celokupnom prostoru EU smanjivanjem i uklanjanjem strukturnih razlika među evropskim regionima. Već se u Rimskim ugovorima spominje potreba smanjivanja i uklanjanja razlika među regijama. Jedinstvenim evropskim aktom privredna i socijalna intergracija postavljena je kao cilj paralelno s dovršenjem uspostavljanja jedinstvenog tržišta. Konačno, Ugovorom iz Mastrichta privredna i društvena integracija istaknuta kao jedna od politika EU. Regionalna politika temelji se na finansijskoj solidarnosti te se deo sredstava koje države članice uplaćuju u budžet Zajednice dodeljuje manje razvijenim regionima i društvenim skupinama. Glavni instrumenti sprovođenja regionalne politike su strukturni fondovi i Integracioni fond.
(The Treaties of Rome / Les traités de Rome)
Rimskim ugovorima, potpisanim 1957. godine u Rimu, osnovane su Evropska ekonomska zajednica (EEZ) i Evropska zajednica za atomsku energiju (Euratom). EEZ-om je ustanovljena carinska unija među državama potpisnicama (Belgija, Francuska, Italija, Luksemburg, Holandija i Nemačka) i postavljeni su temelji i temeljni ciljevi stvaranja zajedničkog tržišta koje bi osiguralo slobodno kretanje ljudi, roba, usluga i kapitala. Euratom je postavio ciljeve razvoja istraživanja nuklearne energije i njene upotrebe u civilne svrhe. Stupanjem na snagu Ugovora o Evropskoj Uniji, Evropska ekonomska zajednica preimenovana je u Evropsku zajednicu, a Ugovor o EEZ-u postao je Ugovor o EZ-u.
SAPARD
(Special Accession Programme for Agriculture and Rural Development / Programme spécial d'adhésion pour l'agriculture et le développement rural)
SAPARD (Posebni pristupni program za poljoprivredni i seoski razvoj) je jedan od pretpristupnih programa Evropske unije namenjen poljoprivredi i razvitku sela u državama kandidatkinjima. Cilj ovoga programa je pomoći državama kandidatkinjama u rešavanju problema strukturnog prilagođavanja u njihovim poljoprivrednim sektorima i seoskim područjima, kao i pružanje pomoći u sprovođenju pravnih tekovina Zajednice u području zajedničke poljoprivredne politike i ostalog relevantnog zakonodavstva. Program je osnovan 1999. godine, a države kandidatkinje imaju pravo da ga koristite sve do priključenja Uniji.
SAVET EVROPE
(Council of Europe / Conseil de l'Europe)
Savet Evrope je međunarodna organizacija koja u državama članicama podstiče demokratiju, poštovanje ljudskih prava i pravnu državu, a njegovo sedište je u Strazburu. Savet Evrope takođe je aktivan u održavanju i promovisanju evropskog kulturnog nasleđa. Jedna od glavnih institucija Savet Evrope je i Evropski sud za ljudska prava. Savet Evrope je najstarija evropska organizacija, osnovana je 1949. godine, od strane deset evropskih zemalja (Belgija, Danska, Francuska, Irska, Italija, Luksemburg, Norveška, Holandija, Ujedinjeno Kraljevstvo i Švedska), a danas broji 46 članica. Sve članice Evropske Unije članice su i Saveta Evrope. Republika Srbija je članica Saveta Evrope od 2003. godine. Savet Evrope ne treba mešati sa Evropskim savetom, niti sa Savetom Evroposke Unije, koje su obe posebne institucije, u okviru Evropske Unije.
SAVET EVROPSKE UNIJE/SAVET MINISTARA
(Council of European Union/Council of ministers - Conseil de l'Union européenne/Conseil des ministres)
Savet Evropske unije (u tekstovima često samo Savet ili Savet ministara) je najvažnije telo Evropske Unije, koje donosi odluke i koje se može uporediti sa nacionalnim zakonodavnim telima - skupštinama. Članovi Saveta su resorni ministri država članica, koji se sastaju zavisno od teme o kojoj se raspravlja na Savetu: spoljni poslovi, poljoprivreda, industrija i slično. Bez obzira na različit sektorski sastav ministara Saveta, koji zavisi od temi o kojoj se raspravlja, Savet deluje kao jedinstvena institucija. Predsedavanje Savetom ministara rotira se između država članica svakih šest meseci po unapred predviđenom rasporedu. Amsterdamskim ugovorom određeno je da glavni sekretar Saveta deluje i kao visoki predstavnik za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku, a u radu mu pomaže njegov zamenik kojeg izabere Savet jednoglasnom odlukom i koji je odgovoran za rad Glavnog sekretarijata Veća. U sklopu institucionalnog trougla Unije (Evropska komisija, Savet EU i Evropski parlament), Savet figurira kao zastupništvo interesa država članica. Savet Evropske Unije ne treba mešati sa Savetom Evrope niti sa Evropskim savetom, jer se radi o sasvim posebnim institucijama.
SCREENING
Postupak screeninga prva je od dve faze u pregovorima o članstvu sa Evropskom Unijom. Njime se utvrđuju područja u zakonodavstvu pojedine države kandidatkinje koja je potrebno prilagoditi zakonodavstvu EU, ocjenjuje se postojeći nivo usklađenosti i ispituje se potreba daljeg prilagođavanja zakonodavstvu EU. Screening služi kao temelj za bilateralne pregovore između država članica EU i države kandidatkinje za članstvo.
SEKUNDARNO PRAVO EVROPSKE UNIJE
Vidi izvori prava EU-a
SKUPŠTINA EVROPSKIH REGIONA
(Assembly of European Regions - AER / Assemblée des régions d'Europe - ARE)
Skupština evropskih regiona je politička organizacija koja podstiče uključivanje regiona u donošenje politika na evropskom nivou i međuregionalnu saradnju među regijama u Evropi. Njena zadatak sastoji se u zastupanju interesa regija podsticanjem regionalizacije i institucionalizacije ušestvovanja regija u evropskoj politici. Osnovana 1985. godine, sa sedištem u Strazburu u Francuskoj, Skupština evropskih regiona danas broji 250 članica - regija iz 30 evropskih država, i još 12 članica - međuregionalnih organizacija.
SOCRATES
Socrates je program Evropske Unije u području obrazovanja, koji obuhvata saradnju među državama korisnicama programa u predškolskom, osnovnoškolskom, srednjoškolskom, visokoškolskom te celoživotnom obrazovanju i usavršavanju. Ciljevi programa Socrates su stvaranje "Evrope znanja" podsticanjem mobilnosti i učenja stranih jezika u području obrazovanja. Socrates se sastoji od sledećih aktivnosti: Comenius - namenjen razmeni i saradnji u predškolskom i osnovnoškolskom obrazovanju; Erasmus - namijenjen razmeni i saradnji u visokom školstvu; Grundtvig - namenjen razmeni i saradnji u području obrazovanja odraslih osoba; Lingua -namenjen učenju evropskih jezika; Minerva - namenjen upotrebi informacionih i komunikacionih tehnologija u obrazovanju; praćenje i inovacija obrazovnih sistema i politika, zajedničke aktivnosti s drugim evropskim programima i druge dodatne mere. Prva faza programa Socrates završena je 1999. godine, a trenutno je aktuelna treća faza ovog programa.
SPORAZUM O SLOBODNOJ TRGOVINI/PODRUČJE SLOBODNE TRGOVINE
(Free trade area agreement, Free trade area / Accord de libre échange, Zone de libre échange)
Sporazumom o slobodnoj trgovini dve ili više država ukidaju se ili smanjuju carine i necarinske barijere na one proizvode i usluge određene sporazumom. Područje slobodne trgovine treba razlikovati od carinske unije, koja je dublji oblik ekonomskog povezivanja dve ili više zemalja i uključuje zajedničku carinsku politiku prema trećim zemljama, van cartinske unije.
SPORAZUM O STABILIZACIJI I PRIDRUŽIVANJU
(Stabilisation and Association Agreement / Accord de stabilisation et d'association)
Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju nova je generacija sporazuma o pridruživanju ponuđena državama jugoistočne Europe obuhvaćenim procesom stabilizacije i pridruživanja. Sporazumom se uređuju opšta načela, politički dijalog, regionalna saradnja, slobodno kretanje roba, kretanje radnika, osnivanje pravnih lica, pružanje usluga i kapitala, usklađivanje zakona, sprovođenje zakona i pravila tržišnog takmičenja, pravosuđe i unutarašnji odnosi, politike saradnje i finansijska saradnja. Ciljevi tog sporazuma su razvijanje političkog dijaloga između Unije i države potpisnice sporazuma, početak postupnog usklađivanja nacionalnog zakonodavstva države potpisnice s pravnim tekovinama EU, unapređivanje privrednih odnosa dve strane, postupno razvijanje područja slobodne trgovine između dve strane podsticanje regionalne saradnje u sklopu procesa stabilizacije i pridruživanja. Sporazum daje državi potpisnici status pridruženog člana Unije i potencijalnog kandidata za članstvo u EU. Republika Srbija je parafirala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju 2007.godine, što znači da je njegov sadržaj finalizovan. Predstavnici Vlade Srbije, Evropske Komisije i vlada 27 zemalja članica EU, potpisali su ga u Luksemburgu, 29. aprila 2008. godine. U narednom periodu, predstoji postupak njegove ratifikacije - potvrđivanja od strane Skupštine Srbije, Evropskog parlamenta i parlamenata zemalja članica a nakon čega bi on stupio na snagu i njegove odredbe počele da se zvanično primenjuju.
SPORAZUM O SARADNJI
(Cooperation agreement / Accord de coopération)
Sporazum o saradnji posebna je vrsta sporazuma koje Evropska unija potpisuje s trećim zemljama i kojim se stvara okvir za širenje odnosa s tim državama i izvan trgovinskih veza. Slični sporazumi, koji su se nazivali "sporazumi o saradnji i trgovini", zaključivani su početkom 90-ih s državama srednje i istočne Europe u sklopu njihovog približavanja evropskim integracijama pre nego što su zamijenjeni sporazumima o stabilizaciji i pridruživanju.
STRUKTURALNI FONDOVI, KOHEZIONI FOND
(Structural funds, Cohesion fund / Fonds structurels, Fonds de cohésion)
Strukturalni fondovi i Kohezioni fond čine deo regionalne politike Unije. Tim fondovima je cilj smanjenje jaza u razvoju između bogatijih i siromašnijih regija EU te podsticaj privredne, socijalne i teritorijalne kohezije. Za regionalni razvoj i ekonomsku i socijalnu koheziju Evropska Unija izdvaja više od trećine sredstava svog ukupnog budžeta. Proširenje na 12 novih članica dovelo je do još većih razlika u razvijenosti među regijama EU tpa je za budžetsko razdoblje 2007. - 2013. godine predviđena opsežna reforma kohezione politike kojom se namerava unaprediti konvergencija, konkurentnost i saradnju.
STUBOVI EVROPSKE UNIJE
(Pillars of the European Union / Piliers de l'Union européenne)
Za Evropsku Uniju se kaže da podseća na ulazni deo grčkog hrama koji leži na tri stuba. Ta ilustracija se koristi kako bi se opisala struktura Unije ustrojena u Mastrichtu 1992. godine, a koju u pravo čine tri stuba. Prvi stub ima nadnacionalni karakter, a u pravnom smislu se temelji na Ugovoru o Evropskoj zajednici i Ugovoru o Evropska zajednici za atomsku energiju, a čine ga, na primer, takvi oblici saradnje kao što su carinska unija, jedinstveno tržište, zajednička poljoprivredna politika, strukturalne politike, kao i ekonomska i monetarna unija. Drugi stub obuhvata saradnju država članica u spoljnoj i betbednosnoj politici, a treći saradnju u području državne policije i pravosudnih institucija nadležnih za krivične postupke. Osnovna razlika između prvog i druga dva stuba leži u nivou ograničavanja ovlašćenja u odlučivanja na nivou država članica, odnosno u načinu donošenja odluka. Jedino prvi stub koristi postupke odlučivanja utemeljene još Rimskim ugovorima, kojima pravni akti usvojeni na nivou Unije postaju sastavni deo nacionalnih pravnih poredaka država članica. Druga dva stuba pretežno su u nadležnosti država članica, te su više međudržavnog karaktera.
SUD EVROPSKIH ZAJEDNICA
(Court of Justice of the European Communities / Cour de justice des Communautés européennes)
Sud Evropskih zajednica jedini je ovlašćeni tumač odredaba osnivačkih ugovora EU. On ima dvojaku funkciju: (1) odgovornost za direktnu primenu prava Zajednice u određenim slučajevima i (2) opšta odgovornost za tumačenje odredaba prava EU, pri čemu treba nastojati osigurati njegovu stalnu i jednaku primenu. Sud se može pozvati da odluči o slučajevima koje podnose države članice, institucije Zajednice kao i pravna i fizička lica. On omogućuje istovetno tumačenje zakona Zajednice na njenom području putem tesne saradnje sa nacionalnim sudovima kroz prethodni postupak za tumačenje prava Zajednice. Sedište Suda je u Luksemburgu.
SARADNJA U PODRUČJU PRAVOSUĐA I UNUTRAŠNJIH POSLOVA
(Cooperation in the field of justice and home affairs / Coopération dans le domaine de la justice et des affaires intérieures - JAI)
Saradnja u području pravosuđa i unutrašnjih poslova uspostavljena je na osnovu Ugovora o Evropskoj uniji i činila je treći stub EU, u sklopu kojeg se zajedničko delovanje država članica temelji na međuvladinoj saradnji. Saradnja se ostvarivala u ovim područjima: pitanja imigracije i azila, borba protiv trgovine drogom i oružjem, suzbijanje rasizma i ksenofobije, borba protiv terorizma, međunarodne pronevere, saradnja sudova u građanskim sporovima, carinska saradnja i saradnja između policije država članica. Amsterdamskim ugovorom reorganizovana je saradnja u području pravosuđa i unutrašnjih poslova, pri čemu su pojedini delovi preneseni u nadležnost Zajednice (politika azila, spoljne granice, politika useljavanja), tj. postali su deo prvog stuba EU. Danas treći stub EU čini saradnja u području državne policije i pravosudnih institucija nadležnih za krivične postupke.
ŠENGENSKI SPORAZUM
(Schengen agreement / Accord de Schengen)
Šengenskim sporazumom, sklopljenim u junu 1985. između Belgije, Francuske, Luksemburga, Nemačke i Holandije, dogovoreno je postepeno ukidanje unutrašnjih graničnih kontrola između država potpisnica i uvođenje slobode kretanja za sve fizička lica - građane država potpisnica Sporazuma, država članica EU ili trećih zemalja - unutar granica obuhvaćenih Sporazumom. Šengensku konvenciju potpisalo je 1990. godine tih pet država. Konvencija je stupila na snagu 1995. godine, a njom se uređuju pitanja i ustanovljavaju garancije za slobodu kretanja. Šengenski sporazum i konvencija, zajedno sa deklaracijama i odlukama donesenim pri Šengenskom izvršnom odboru, čine tzv. šengenski akvis, koji je ušao u tekst Amsterdamskog ugovora jer se bavi jednim delom unutrašnjeg tržišta - slobodnim kretanjem ljudi. Uz izuzetak Ujedinjenog Kraljevstva i Irske, sve države članice EU su s vremenom postale članice šengenskog prostora, a njima su se pridružili i Island i Norveška (države koje nisu članice EU). Tokom pristupnih pregovora deset novih država članica prihvatilo je šengenski akvis, no on će početi da se u potpunosti primjenjuje tek nakon posebne odluke Saveta EU, kao što je to bio slučaj i s drugim državama članicama, kada su one pristupale Šengenskoj konvenciji.
ŠESTI OKVIRNI PROGRAM
(Sixth Framework Programme / Sixiéme programme cadre)
Šesti okvirni program temeljni je instrument sprovođenja zajedničke politike Evropske Unije namijenjene podsticanju istraživanja i tehnološkog razvoja. Program pomaže pri organizaciji saradnje među univerzitetima, istraživačkim centrima i industrijom (uključujući i mala i srednja poduzeća) i pruža finansijsku podršku za njihove zajedničke projekte.
ŠUMANOV PLAN
(Schuman plan / Plan Schuman)
Šumanov plan je strateški plan nazvan po Robertu Šumanu, tadašnjem francuskom ministru spoljnih poslova, koji ga je predložio 9. maja 1950. godine radi ujedinjenja francuske i nemačke proizvodnje i distribucije čelika kao načina sa se spreči izbijanje budućih sukoba na evropskom kontinentu i radi kontrole nad privrednim oporavkom Nemačke. Nakon toga, u pregovorima su, osim Francuske i Nemačke, učestvovale i Italija i države Beneluksa, a pregovori su rezultirali potpisivanjem Parikoga ugovora u maju 1951. godine. Njime je utemeljena Evropska zajednica za ugalj i čelik (EZUČ) - prva od tri nadnacionalne zajednice iz kojih je nastala Evropska Unija. Šumanov plan se smatra početkom evropskog ujedinjenja pa se 9. maj obeležava kao Dan Evrope.
TAIEX
(Technical Assistance Information Exchange Office)
TAIEX (Služba tehničke pomoći za razmenu informacija) osnovana je 1995. godine kao sluđba za pružanje tehničke pomoći pri usklađivanju zakonodavstva države kandidatkinje s pravnim nasleđem EU i pri sprovođenju zakonodavstva EU. TAIEX pruža sledećih pet osnovnih usluga: dokumentaciono-informacione usluge i savetovanje o zakonodavstvu jedinstvenog tržišta, radionice i seminare, studijske posete Komisiji i državama članicama, ekspertska savetovanja državama korisnicama i uspostavljanje baze podataka o projektima tehničke pomoći i njihovim rezultatima.
TEMPUS
Program Tempus je transevropski okvir saradnje u području visokoškolskog obrazovanja. Tempus je deo opšteg programa pomoći EU privrednom i društvenom restrukturiranju zemalja srednje i istočne Europe kao i privrednoj reformi i oporavku u Zajednici Nezavisnih Država i Mongoliji.
TWINNING
Twinning je jedan od osnovnih instrumenata pretpristupne pomoći na raspolaganju državama kandidatkinjama, a namenjen je razvoju institucionalnih sposobnosti. Odvija se preko saradnje činovnika raznih tela državne uprave države kandidatkinje sa istovetnim ili srodnim telima država članica Evropske Unije. Twinning je namenjen stvaranju savremene i delotvorne administracije u državama kandidatkinjama kako bi bile sposobne da primene i sprovedu pravne tekovine EU u skladu sa evropskim standardima.
UGOVOR IZ NICE
(Treaty of Nice / Traité de Nice)
Ugovor iz Nice rezultat je međuvladine konferencije koja je započela sa radom u februaru 2000. godine, a završila u decembru iste godine. Na toj konferenciji se raspravljalo o sastavu i delovanju institucija Unije nakon budućih talasa proširenja. Stupanjem na snagu Ugovora iz Nice i proširenjem na nove države članice, promenjen je sastav i način delovanja Evropskog parlamenta, Saveta Evropske Unije, Evropske komisije, Suda Evropskih zajednica, Revizorskoga suda, Ekonomskog i socijalnog odbora i Odbora regija. Ugovor iz Nice potpisan je 26. februara 2001. godine, a stupio je na snagu 1. februara 2003. godine.
UGOVOR O EVROPSKOJ UNIJI/UGOVOR IZ MASTRIHTA
(Treaty on the European union/Maastricht treaty - Traité sur l'Union européenne/Traité de Maastricht)
Ugovor iz Mastrihta, potpisan 1992. i ratifikovan 1993. godine, je sporazum kojim su države članice uspostavile su Evropsku Uniju i time ujedno označile novu etapu u integaciji nacija Evrope u sve čvršću uniju, u kojoj se odluke donose što je bliže moguće građanima. Ovim Ugovorom postavljeni su ciljevi ekonomske i monetarne unije, jedinstvene valute, zajedničke spoljne i bezbednosne politike, zajedničke obrambene politike, a zatim i obrane, uvođenja državljanstva Unije, tesne saradnje u pravosuđu i unutrašnjim poslovima. Ugovorom o Evropskoj Uniji, proces evropske integracije je, iz pretežno privredne integracije, prerastao u političku uniju. Ovaj ugovor se stoga smatra jednim od najvažnijih dokumenata evropske integracije.
UPITNIK
(Questionnaire / Questionnaire)
Upitnik je dokument koji Evropska komisija upućuje državi koja podnese zahtev za članstvo u Evropskoj Uniji, tokom postupka razmatranja tog zahteva. Sastoji se od pitanja iz najrazličitijih područja državnog funkcionisanja u zemlji koja podnosi zahtev, a odgovore koje ta država pošalje Evropska komisija koristi kao jedan od osnovnih izvora informacija na osnovu kojih donosi odluku o zahtevu za članstvo.
UREDBA
(Regulation / Règlement)
Uredba je uz direktivu najvažniji pravni akt Zajednice koji obvezuje u celosti i potpuno je primenjiva u svim državama članicama. Svrha uredbe je ujednačavanje prava država članica, odnosno zamena postojećih normi država članica, ako one postoje. Nacionalne norme koje nisu u skladu s uredbom moraju se ukinuti. Uredba se automatizmom ugrađuje u nacionalno zakonodavstvo stupajući na snagu istovremeno i jednako u svim državama članicama EU. Da bi postala primenjiva, svaka uredba mora biti objavljena u Službenom listu Evropske Unije.
ZAHTEV ZA ČLANSTVO
(Application for membership / Candidature à l'adhésion)
Zahtev za članstvo je kraće pismo koje potpisuje šef države i/ili predsednik vlade države koja podnosi zahtev. U zahtevu se ističe evropska pripadnost države koja podnosi zahtev, uključenje u EU kao cilj njene politike i njeno spremno prihvatanje svih ciljeva Unije, kao i obveza koje proizlaze iz članstva u Uniji. Zahtev za članstvo može pratiti dokument koji ga sadržajno podupire i u kojem se navode postignuća države podnositeljice zahteva u procesu približavanja EU. Zahtev za članstvo upućuje se Savetu EU, odnosno, državi koja u vreme podnošenja zahteva njime predsedava.
ZAJEDNIČKA POLJOPRIVREDNA POLITIKA
(Common Agricultural Policy - CAP / Politique agricole commune - PAC)
Zajednička poljoprivredna politika (CAP) jedna je od zajedničkih politika EU, a definisana je još Rimskim ugovorima. Temelji se na zajedničkom unutrašnjem tržištu i cilj joj je osiguravanje razumnih cena poljoprivrednih proizvoda za evropske potrošače i odgovarajućih prihoda za poljoprivrednike preko sistema zajedničkih poljoprivrednih, tržišnih organizacija, primene načela jedinstvenih cena, finansijske solidarnosti i preferencijalnog pristupa prema poljoprivrednim proizvodima s područja Zajednice. Zajednička poljoprivredna politika jedna je od najvažnijih nadležnosti Zajednice, na koju se usmjerava više od polovine budžeta EU.
ZAJEDNIČKA SPOLJNA I BEZBEDNOSNA POLITIKA
(Common Foreign and Security Policy - CFSP / Politique étrangère et de sécurité commune - PESC)
Zajednička spoljna i bezbednosna politika - CFSP (drugi stub EU) ustanovljena je Ugovorom o Evropskoj Uniji (Ugovor iz Mastrihta), kao nastavak prethodne evropske političke saradnje. Ona pruža okvir za zajedničku politiku odbrane, koja bi u budućnosti mogla postati zajednička odbrana. Sve odluke zajedničke spoljne i bezbednosne politike moraju se doneti jednoglasno u Savetu Evropske Unije.
YOUTH
Youth (Omladina) je program Opšte uprave za obrazovanje i kulturu Evropske komisije namenjen mladim ljudima starosti između 15 i 25 godina, građanima Evropske Unije ili državljanima zemalja koje u;estvuju u tom programu. Cilj programa Youth je podsticanje mobilnosti, razmene, inicijative, međukulturalnog učenja i solidarnosti među mladim ljudima u Evropi i šire. U njemu trenutno učestvuju mladi iz 31 evropske države. Program je nastao u proleće 2000. godine na temeljima programa Mladi za Evropu (Youth for Europe) i Evropski volonterski servis (European Voluntary Service) koji trenutno čine sastavni deo programa Youth. Za sprovođenje ovog programa zaduženi su Evropska komisija, tela koja se bave mladima u zemlji koja je u programu i nacionalne agencije za primenu Youth programa.
Izvori:
http://www.europeanaffairs.org/
april 2008.
