Home
E-mail
Sitemap
Print
Evropska komisija
Evropska komisija (European Commission) je izvršni organ Evropske unije, svojevrsna Vlada Evropske Unije. Predstavlja jednu od tri glavne institucije koje upravljaju Unijom. Predsednik i članovi Komisije se biraju od strane zemalja članica pošto su prethodno odobreni od strane Evropskog parlamenta. Članovi Komisije, iako državljani članica EU, ne predstavljaju u tom telu svoje države, već zastupaju interese EU. Pri tome im Osnivački ugovor garantuje potpunu nezavisnost, te su zabranjeni pritisci nacionalnih vlada, ali i drugih institucija EU na rad članova Komisije.
Komisija je izvršni organ institucionalnog sistema Unije. Ima pravo da daje nacrte zakona i potom ih predstavi Parlamentu i Savetu ministara. Kao Unijino izvršno telo, odgovorno je za implementiranje evropskog zakonodavstva (direktive, regulacije, odluke), budžet i programe usvojene od strane Parlamenta i Saveta. Takođe, predstavlja Uniju na međunarodnoj sceni i pregovara oko međunarodnih dogovora, uglavnom na polju razmene i saradnje.
Komisija EU ima 27 komesara. Među njima se bira predsednik i potpredsednici Komisije. Kandidate za mesto komesara predlažu vlade članica, a za njihov izbor neophodna je saglasnost Evropskog parlamenta. Mandat komesara traje pet godina.
Sastav i uređenje
Prema Ugovoru iz Nice, Komisija je od 1. januara 2005. sastavljena od po jednog predstavnika iz svake države članice. Do toga datuma velike države članice (Francuska, Italija, Njemačka, Španija i Ujedinjeno Kraljevstvo) imaju pravo na po dva predstavnika u Komisiji. S istočnim proširenjem EU, koje je nastupilo 1. maja 2004., morao se ograničiti broj predstavnika na po jednog iz svake države kako Komisija ne bi postala prevelika, a to bi onemogućilo njen rad. Komisija, naime, funkcioniše kao kolegij, odnosno odluke ne donose pojedini poverenici, nego cela Komisija glasanjem.
Ugovor iz Nice predviđa da će se u trenutku kad Unija bude imala 27 država članica uvesti rotacija čija će se načela odrediti naknadno, prema kojoj će Komisija imati manje članova nego država, ali će se u određenom roku osigurati da sve države budu ravnopravno zastupljene. Takvo je rešenje prihvaćeno i nacrtom Ustavnoga ugovora. On predviđa da će od 1. novembra 2009. Komisija imati 15 članova, od kojih je jedan predsednik, trinaest članova rotiraju se između država članica, a petnaestoga čini novouvedena funkcija - ministar spoljnih poslova, koji ima mesto potpredsednika Komisije. Ostale države koje u određenoj rotaciji nemaju predstavnika u kolegiju Komisije, imaće u tom telu predstavnike bez prava glasa.
Ugovor iz Nice izmenio je i način izbora predsednika i članova Komisije. Najpre Evropski savet kvalifikovanom većinom imenuje predsednika Komisije, i to imenovanje potvrđuje Evropski parlament. Izabrani predjednik zatim, u saglasnosti sSavetom EU, predlaže ostale članove Komisije, a celu Komisiju imenuje Savet nakon što je potvrdi Evropski parlament. Nacrt Ustavnoga ugovora zadržava sličnu proceduru, osim što ministra spoljnih poslova EU imenuje Europski savet kvalifikovanom većinom uz suglasnost predsednika Komisije. Izabrani ministar automatski postaje potpredsednik Komisije.
Svakom članu Komisije pripada jedan ili više resora Komisije, koji se nazivaju Opštim upravama (Directorate general - DG). Na čelu svake Opšte uprave nalazi se generalni direktor, a svaka se opšta uprava deli na uprave kojima su na čelu direktori. Posebne jedinice čine pravna i prevoditeljska služba Komisije.
Ovlašćenja Komisije
Komisija je telo EU koje zastupa i zastupa opšte interese EU. Takvu svoju ulogu Komisija ostvaruje kroz nekoliko ovlašćenja.
Komisija prvenstveno osmišljava politike EU te pokreće zakonodavni postupak, upućivanjem predloga akta Savetu i, u područjima suodlučivanja, Europskom parlamentu. U područjima uređenim današnjim Ugovorom o EZ-u, takvo je njeno pravo isključivo, dok ga u ostalim nadležnostima EU (u druga dva stupa EU) deli s državama članicama. Komisija je i glavni izvršni organ EU, iako se izvršenje politika EU uglavnom prepušta organima država članica. Važnu izvršnu ulogu Komisija ima u sprovođenju politike konkurencije, u kojem je kontekstu ovlašćena da donosi odluke koje su direktno upućene pravnim subjektima u državama članicama, kojima je čak ovlašćena nametati i kazne. U određenim je slučajevima ovlašćena da donosi i normativne akte. Takvo ovlašćenje retko proizlazi direktno iz Osnivačkog ugovora. Češće je utemeljeno na prenosu zakonodavne vlasti od strane Saveta EU ili Saveta i Parlamenta. Kada odlučuje na temelju delegiranih vlasti, Komisija sarađuje s odborima sastavljenim od predstavnika država članica u postupku koji se naziva komitologija.
Sledeća je važna uloga Komisije ona "čuvarice Ugovora", tj. pravnog poretka uspostavljenog Ugovorom. Ona, naime, nadgleda sprovode li države članice obveze koje proizlaze iz normi donesenih na evropskom niovu, a u krajnjem je slučaju ovlašćena protiv države koja takve obveze krši pokrenuti postupak pred Evropskim sudom. U kontekstu te svoje funkcije Komisija izdaje godišnja izvešća o sprovođenju prava EU.
Prema ostatku sveta, Komisija predstavlja EU. U brojnim državama postoje delegacije EU koje su deo Komisije. Komisija je takođe u kontekstu Evropske zajednice ovlaćena voditi pregovore o sklapanju međunarodnih sporazuma na temelju mandata koji joj u svakom pojedinom slučaju dodeljuje Savet EU.
