Budućnost

Budućnost Evropske unije

 

Postojanje interesovanja za pridruživanje kako od strane Evropske unije tako i od strane država kandidata najbolji je dokaz o tome da se Evropska unija u međunarodnoj zajednici doživljava kao uspešan i funkcionalan projekat. Njegova privlačnost ogleda se u tome da većina građana u državama nečlanicama ima pecepciju Evropske unije kao prostora bezbednosti i ekonomske stabilnosti.To je osnovni razlog težnje da se postane član Evropske Unije. Države žele da dobiju status pridruženog članstva Evropskoj uniji između ostalog i što u tome vide rešenje svojih ekonomskih problema, budući da tada dobijaju i finansijsku podršku za razvoj svoje industrije. S druge strane, jasno je da interes za uspostavljanje tako bliskih odnosa sa jednom državom postoji i od strane Evropske unije, o čemu svedoči otpočinjanje pregovora o pristupanju Evropske unije sa zainteresovanim državama. Uključivanje u Evropsku uniju privlačno je za države potencijalne kandidate, budući da to podrazumeva uključivanje u jedinstveno unutrašnje tržište u kome postoji sloboda kretanja roba, kapitala, usluga i radne snage. Svakoj državi ovo može biti jako privlačan cilj ali ne i kada to za sobom povlači recipročnost. Iz tog razloga, države koje teže integraciji treba da se unapred detaljno upoznaju sa uslovima koje predviđa Evropska unija.

Prilikom sklapanja sporazuma o pridruživanju takođe se od država kandidata očekuje da prihvati osnovne principe na kojima Evropska unija počiva.Ta politika unije, da zahteva od država sa kojima ulazi u ovaj tip ugovornih odnosa, da poštuju principe na kojima funkcionišu sve moderne demokratske države, poznata je kao politika uslovljavanja. Ona dobija posebno na značaju od 1993.godine, kada su na Samitu šefova država ili vlada u Kopenhagenu utvrđeni precizno kriterijumi tj. uslovi koje država mora da zadovolji da bi postala članica Evropske unije.

Samit u Kopenhagenu bio je sazvan povodom razmatranja pristupanja pridruženih država Centralne i Istočne Evrope Evropskoj uniji. Naime nije postojala jednoglasnost u pogledu prijema u članstvo ovih država. Pre svega postojao je strah od migracije jeftine radne snage sa istoka na zapad Evrope. Smatralo se takođe da bi njihov prijem skupo koštao Evropsku uniju ukoliko uđu pre nego što njihove ekonomske institucije postanu sposobne da uspešno odgovore na konkurenciju koja postoji na unutrašnjem tržištu Evropske unije. Iz tih razloga odlučeno je da se prvo pokrene pridruživanje, a tek nakon što se zadovolje zacrtani uslovi i proširenje.Tri osnovna kriterijuma, utvđena na ovom Samitu su:
-ekonomski (tržišna privreda)
-politički (stabilne demokratske institucije, poštovanje osnovnih ljudskih prava i vladavina prava)
-pravni ( implementiranje komunitarnog prava koje važi na teritoriji cele Evropske unije)
 
Madridski samit je takođe postavio još jedan uslov, a odnosi se na prilagođavanje administracije standardima i normama Evropske Unije. Na ovom samitu takodje je razrađena i strategija proširenja koja bi se sastojala iz dva dela:
-pregovori o pristupanju (dogovor o načinu i tempu prihvatanja komunitarnog prava države kandidata sa kojom se pregovori vode)
-strategija predpristupanja (imala je svrhu da pruži pomoć državama kandidatima da reše probleme na koje su naišle.)

Na samitu Evropskog saveta u Esenu 1994. doneta je i odluka o pružanju finansijske pomoći ovim državama kroz program PHARE.

To su osnove na kojima je Evropska unija postavila jednu novu politiku. Reč je o politici proširenja, koja će rezultirati potpisivanjem sporazuma o pristupanju osam država Centralne i Istocne Evrope, Malte i Kipra i njenim proširenjem za 10 članica.

Istovremeno će Evropska unija pokazati interes za potpuno integrisanje Balkanskog regiona. U trenutku kada su države Centalne i Istočne Evrope bile u toku procesa ukljucivanja na teritoriji bivše Jugoslavije je trajao građanski rat i dezintegracija. Evropska unija će pokazati interes za pokretanje mirovnih inicijativa a zatim i stabilizaciju prilika u ovom regionu. Početak formulisanja  regionalnog pristupa Evropske unije  vezuje se za potpisivanje Dejtonskog mirovnog sporazuma. Cilj Evropske unije je da doprinese stabilizaciji političkih i bezbednosnih prilika, pomirenju, ekonomskom razvoju, zbog straha da se ova kriza ne prelije na ostatak Evrope. Državama Zapadnog Balkana postavljeni su isti uslovi kao i državama Centralne i Istočne Evrope, s tim sto su im pridodati još neki, koji odgovaraju upravo specifičnim prilikama na ovim prostorima:

-poštovanje mirovnih sporazuma
-saradnja sa Međunarodnim krivičnim sudom za ratne zločine
-obaveza regionalne saradnje

Najvažniji pravni akt Evropske unije predstavlja Lisabonski ugovor, koji je stupio na snagu 1. decembra 2009. godine. Ugovor je u ovom momentu značajan, kako za sve članice, tako i za one buduće jer predviđa proširenje i uvodi brojne novine u načinu odlučivanja u institucijama EU. Najvažnije novine koje stoje u ugovoru su:
- utvrđivanje kvalifikovane većine u Savetu EU
- veća uloga Evropskog parlamenta u zakonodavnom procesu
- uvođenje funkcije Predsednika Evropskog saveta i funkcije visokog predstavnika EU za spoljnu politiku


Ugovor je potpisan 13. decembra 2007. godine i nastao je na osnovama Evropskog ustava, koji je odbačen na referendumima 2005. godine u Francuskoj i Holandiji. Lisabonski ugovor je značajan zato što omogućava proširenje Evropske unije, što nije moguće po ugovoru iz Nice iz 2000. godine, koji je predvideo samo proširenje Unije sa tadašnjih 15 na 25, a potom i na 27 članica. Prema ovom sporazumu, odnosi članica u EU biće jasniji zahvaljujući boljem raščlanjivanju nadležnosti. Evropska unija bi trebalo da bude efikasnije pošto će biti pojednostavljene metode rada i glasanja, a institucije savremenije. Takodje, EU bi prema tome, trebalo i dalje da radi na pitanjima koja su od ključnog značaja za građane država članica kao što su sloboda, bezbednost, pravda i borba protiv terorizma i kriminala.

Regionalna saradnja koja uključuje politički dijalog i stvaranje zone slobodne trgovine predstavlja veoma važan segment procesa stabilizacije i pridruživanja. Iz osnovnih motiva interesa Evropske unije za integraciju Zapadnog Balkana zaključuje se da Evropka Unija zadržala svoj karakter pre svega mirovnog projekta. Visok životni standard čini ovaj projekat dodatno poželjnim. Osnovni problem koji se ipak javlja, jeste problem institucionalne prirode, tj. pitanje efikasnog funkcionisanja njenih institucija, s obzirom na njeno stalno širenje. Proširenje za sobom povlači i neophodnost unutrašnih reformi. Drugi problem koji je takođe u vezi sa politikom proširenja odnosi se na nezadovoljstvo javnog mnjenja u članicama Unije, pre svega zbog migracije jeftine radne snage, visoke stope nezaposlenosti kao i budzetskih ograničenja. Pritom, prisutan je i problem sporih reformi kod zainteresovanih država.

Ipak, privrženost država članica “evropskoj” ideji i dosad pokazana uspešnost projekta, uglavnom je u trenucima krize vodila pokretanju novih inicijativa za sazivanje međuvladinih konferencija na kojima bi se uglavnom nalazilo rešenje svakog problema i izlazak iz krize. Takva praksa daje veoma pozitivnu perspektivu Evropskoj uniji.

 

Izvori:

www.entereurope.hr

www.ec.europa.eu