Dragana Vučković - Povorka ponosa

 

 

   

Dragana Vučković, članica Organizacionog odbora Povorke ponosa

 

 

 

Kada govorimo o položaju LGBT osoba u Evropi, svakako da je taj najnapredniji standard ljudskih prava, uopšte, najviše ostavren u zemljama članicama Evropske unije. Najviše se u smislu poštovanja ljudskih prava istopolno orijentisanih osoba uradilo u ovim državama. Teško je generalizovati pa je i ovde uočljivo da je i u tih 27 zemalja ogromna razlika u stepenu dosegnutog nivoa ljudskih prava. Nije nimalo isto biti gej ili lezbejka u Poljskoj i biti gej ili lezbejka u Švedskoj ili Nemačkoj. Ovde mislim na zakonska rešenja koja uređuju i prepoznaju pravo na drugačiju seksualnu orijentaciju od heteroseksualne ali i na stepen društvene svesti koja se menja pa ljudi generalno postaju otvoreni za sve što je drugačije od većinskog.

 

 

Prekretnica za položaj LGBT osoba u Srbiji svakako je bila 2001. godina, tj. pokušaj održavanja prve Parade ponosa. Mislim da je to onaj ključan momenat u naporima jedne manjinske grupe u društvu da se izbori za svoju poziciju, zato što nakon tog prvog Prajda, uprkos nasilju koje se desilo tada, više niko nije mogao da kaže da gejeva i lezbejki u Srbiji nema i izašlo se van, na ulicu, probijena je ta barijera apsolutne nevidljivosti i to je prvi korak koji mora da se napravi. Bio je jako bolan i cena je bila visoka jer je desetine ljudi pretučeno tada u centru Beograda, ali rezultat tog događaja je ogroman u smislu otpočinjanja jedne duge i teške borbe koja traje i dana danas i trajaće godinama. To je iscrpljujući proces, ponajviše za same LGBT osobe, ali on je nezaustavljiv i to se vidi svaki dan i na primeru našeg društva. Saradnja sa institucijama je sve bolja i bolja, poboljšava se regulativa koja treba da štiti i prepoznaje prava gejeva i lezbejki, mediji se sve više i sve profesionalnije bave ovom temom, ima sve više gej i lezbejskih aktivistinja koji javno govore o svom identitetu i hrabro se zalažu za prava koja im pripadaju. Proces organizovanja Povorke ponosa koja je trebalo da se desi 20. septembra, ali je zabranjena, ostvario je jedan ključan uspeh takođe, a to je postavljanje teme seksualne orijentacije, kao osnovnog ljudskog prava, na dnevnu društvenu i političku agendu i to država više nikad neće moći da ignoriše.

 

 

Jedna od mnogih predrasuda koje postoje za LGBT osobe je i to da među ovom populacijom nema vernika. Naravno da ovo nije tačno i da, postoji puno LGBT osoba koje veruju. Ključno za ovo pitanje je, čini mi se, pitanje sekularnosti jedne države i princip nemešanja crkve u ono što je u nadležnosti države. Jedno od tih pitanja je i pitanje poštovanja ljudskih prava odnosno zakonsko rešavanje ovih pitanja i to je posao svake odgovorne države. Kada bi mišljenje crkve bilo odlučujuće za poštovanje ljudskih prava u jednom društvu, u Srbiji ne bi bio legalan abortus a venčanje između pripadnika različitih vera ne bi bilo moguće. Crkva može imati, kao što uglavnom i ima, stavove u pogledu nekih od ovih pitanja koji se razlikuju od standarda poštovanja ljudskih prava ali to državu ne sme činiti kolebljivom u naporima da, na što bolji način, svojim propisima i politikama, obezbedi ravnopravnost za sve građane bez obzira na bilo koje lično svojstvo.

 

 

Gej i lezbejska ljudska prava nisu nikakva posebna ljudska prava već su to ista ona prava koja bi trebalo jednako da koriste i uživaju svi ljudi bez obzira na razlike među nama. To su pravo na život, na slobodu od torture, na privatnost, na porodicu, pravo da ispoljavate svoju seksualnu orijentaciju jednako kao što čine i heteroseksualne osobe. Ovde mislim i na pravo na zasnivanje istopolnih zajednica, na usvajanje dece, na zaštitu od diskriminacije na poslu, školi, fakultetu. Važno je ovde istaći da, prema nedavno usvojenom Zakonu o zabrani diskriminacije, svako ima pravo da izrazi svoju seksualnu orijentaciju, koja god ona bila, i da zbog toga ne snosi nikakve loše posledice. Dve trećine gejeva i lezbejki u Srbiji doživi neki oblik diskriminacije zbog svoje seksualne orijentacije. Svaki put kada poraste vidljivost LGBT populacije, kada se organizuje neki događaj ili medijski prostor postane popunjeniji LGBT temama i problemima - svaki put poraste i nasilje. To se dešavalo i tokom organizovanja Povorke ponosa - čitav Beograd je bio išaran grafitima kojima se poziva na smrt LGBT populacije, desničarske grupe su otvoreno pretile linčom, gej kafići su napadani. Problem sa pitanjem nasilja nad gej-lezbejskom populacijom je i nevidljivost tog nasilja jer se ljudi plaše da ga prijave pa ono ostaje sasvim skriveno. Istraživanje koje smo radili pokazuje da tek 10% LGBT osoba koje dožive nasilje zbog svoje seksualne orijenatcije - prijave slučaj nadležnim institucijama.

 

 

Ja ne verujem u to da postoji nešto što je „karakter društva“. Mislim da nakon dvadeset godina nasilja, ratova, mržnje, ratnih zločina ali i neadekvatnog procesuiranja i suočavanja sa svim ovim - nije baš uverljivo da se čudimo otkud mržnja prema gejevima i lezbejkama. Mislim da je, uprkos zabrani, Povorka ponosa uspela da pošalje poruku da je neprihvatljivo da se bilo ko tretira kao građanin drugog reda i da u situaciji kada jači maltretira sabijeg, ne smemo da budemo gluvi i slepi a država ne sme da ignoriše pretnje i nasilje nad bilo kim. Povorka ponosa je pomerila veliku stenu proteklih nedelja i svašta je izmilelo a na svima nama je da u narednim danima, mesecima i godinama vidimo šta ćemo sa tim. Naravno, država je ta koja je najodgovornija, bez sumnje.

 

 

Od ključne je važnosti za jedno društvo da se otvori za brojne manjine koje su u njemu. Svi smo mi manjina sa nekim svojim identitetom, i ono što je važno za jedno društvo je da stalnim radom na sebi, postavlja sebi i pitanje gde su te manjine, kako žive, zašto ih ne vidimo, šta je potrebno da učinimo da bi svako dobio prostor i da bi svako bio dobro?

 

 

Povorkom ponosa se automatski ne menja regulativa, Povorka ponosa je politički stav, njom se šalje poruka jedne manjinske grupacije u društvu da je tu, prisutna i da ne pristaje više na izolaciju, na skrivanje i nevidljivost. Cilj i simbolika Povorke ponosa je i ta simbolična integracija jedne marginalizovane grupe nazad, među ostale sugrađane i sugrađanke čime se šalje poruka ravnopravnosti svih ljudi koji u tom društvu žive. Zbog svega ovoga je između ostalog lokacija na Ušću, u šumi, daleko od očiju svih - bila apsolutno neprihvatljiva.

 

 

Ne verujem da će zabranom Povorke ponosa biti ugroženi drugi takvi skupovi koji se godinama unazad uspešno dešavaju u zemljama članicama EU. Nadam se da će nakon svega što je isplivalo proteklih nedelja, povodom zabrane Povorke ponosa, građani Srbije zapravo biti na boljitku. Država je sada na potezu i samo ako se stvori klima u kojoj će svi oni koji prete nasiljem tj. čine nasilje prema bilo kom licu ili grupi lica - najstrože odgovarati zbog svojih dela - samo tada će Srbija moći da kaže da nije pala na ispitu. Naravno da nije dobar pokazatelj to da jedan skup nije mogao u centru glavnog grada jedne države da prođe bezbedno ali dobra vest je da su sada u tom smilsu maske pale, da više niko ne sme da ignoriše taj problem koji je, kao posledica zabrane Povorke ponosa i drugih nasilnih incidenata koji su se u Beogradu desili, isplivao na površinu.

 

 

 

1. 05.oktobar 2000. 2. Povorka ponosa 3. Nevladine organizacije za ljudska prava 4. Zakon o zabrani diskriminacije 5. EXIT

 

 

 

1. 06. oktobar 2000. 2. Izostanak lustracije 3. Ratko Mladić 4. Pravosuđe 5. Korpucija

 

 

 

Istraživanja Republičkog zavoda za statistiku i specijalizovanih agencija za istraživanje tržišta i javnog mnjenja pokazuju da za Crvenu Zvezdu navija oko 3.000.000 ljudi, za Partizan 2.000.000 ljudi, 1.285.163 stanovnika ove zemlje se ne deklarišu kao Srbi a 1.126.417 ljudi nisu pravoslavci. Paradi ponosa su, između ostalih, pretili i navijači pomenutih sportskih društava i razne nacionalističke oragizacije. Iz pomenutog, njihove potencijalne žrtve broje 7.411.580 ljudi a to je približno broju svih stanovnika Srbije. Dakle, svaki stanovnik je potencijalna žrtva neke od problematičnih grupacija a opet su velikom većinom svi stali na njihovu stranu i rešili da ih podrže?! Nije li to apsurd?! Pri tom broj njihovih meta se višestruko povećava ukoliko podržavate pristupanje EU ili kojim slučajem ne pišete ćirilicom.

 

 

 

                                                                                                      Beograd, 05.10.2009.

 

 

 

 

 

 INTERVJU

 

dr Milica Delević, pomoćnik ministra spoljnih poslova i generalni direktor Generalne direkcije za Evropsku uniju. Dobitnica nagrade za doprinos godine Evropi koju dodeljuje Evropski pokret u Srbiji.

 

 Članstvo u Evropskoj uniji je prirodni cilj reformskih napora koji se preduzimaju u Srbiji. Međutim, put ka EU je, čini mi se, bar podjednako važan koliko i samo članstvo, jer se tokom tog puta dešavaju sve one promene zbog kojih građani Srbije teže članstvu u ovoj organizaciji - stabilizuju se političke i ekonomske prilike u zemlji, usvajaju zakoni koji omogućavaju primenu evropskih standarda>>

 

 

 

 

 

 

 

Da li ste znali?

Zbog težnje EU da smanji razlike između bogatih i siromašnih država najbrže se razvijaju zemlje koje su nakon 2004. godine primljene u članstvo.

BBC Front Page

Brzi linkovi