Home
E-mail
Sitemap
Print
dr Tanja Mišćević
dr Tanja Mišćević, Direktorka Kancelarije za evropske integracije i profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu
Za mene je Evropska unija model na osnovu koga funkcionišu najrazvijenije države Evrope i model koji bi Srbija mogla da prihvati u uslovima u kojima bi htela da se transformise u modernu, stabilnu državu XXI veka. Značaj evropskih integracija je u postizanju jednog opšteg standarda normalnog života, koji podrazumeva bezbednost svakog od nas ponaosob, kako u ekonomskom smislu kroz dobar standard i sigurnost, tako i bezbednost kroz vladavinu prava i poštovanje ljudskih i manjinskih prava.
Značaj prihvatanja tih standarda ima vrednost samu po sebi da vas natera da funkcionišete na sasvim drugačiji način. I ima onih koji smatraju da je dovoljno usvojiti same te standarde, a ne i kretati se ka EU, jer će se samim tim promeniti život. Ipak, ja ne smatram da je to dovoljno. Za nas, kao društvo u tranziciji, EU je dobra vodilja sa svojim preporukama, gde predlaže šta je to što treba da se uradi prvo, a šta ide posle kao potreba reforme jednog društva i države. Pored toga, mi na žalost bez pritisaka, “teranja”, jasnog uputstva EU ne bismo puno toga ni promenili. Iz tih razloga cilj ne treba biti samo harmonizacija prava, već članstvo.
To je primarni cilj. Promena u svesti i ponašanju građana pre svega podrazumeva usklađivanje sa onim što je osnovni princip u EU, a to je princip konkurentnosti, kako robe, tako i svakog od nas pojedinačno. A da biste bili konkurentni u svom poslu svakog dana morate učiti i nova znanja i veštine. Promena u svesti zapravo podrazumeva stalno prilagođavanje novim uslovima i situacijama. To je zapravo promena koja daje bolju poziciju i više mogućnosti.
Evropska unija bazira se na principu uravnoteženog razvoja , tj. na koherentnosti svih delova celine. Suština je da oni žele da postignu kao cilj da svi građani svih delova svake od država članica žive na isti način. Za to je potrebna velika pomoć i podrška koja u Evropskoj uniji ide preko raznih fondova. To su kohezioni, strukturni fondovi za podizanje nivoa razvoja najmanje razvijenih delova. Međutim, ta mogućnost vam postaje dostupna tek članstvom u Evropskoj uniji. Do tada, EU pomaže i onim državama koje jednog dana žele postati članice. Ona izdvaja i značajna sredstva za njih da ojačaju svoje institucije, i da izgrade kapacitete uz koje kasnije mogu koristiti zamašnija sredstva od onih koja su nam danas dostupna u pravcu postizanja ravnomernog razvoja sa ostatkom EU. U ovom trenutku, nama su kao potencijalnom kandidatu za članstvo dostupna sredstva kroz Instrument za predpristupnu pomoć i ona su namenjena izgradnji institucija unutardržavne uprave i lokalne samouprave i posebno institucija koje trebaju doprineti kreiranju sistema sposobnog da koristi mnogo veća sredstva iz EU. Deo tih sredstava namenjen je regionalnom razvoju kroz regionalnu saradnju sa državama sa kojima se graničimo, koje su u istom statusu kao i mi. Sa statusom kandidata otvaraju nam se veći fondovi, namenjeni infrastruktukturi, ruralnom razvoju…
Pre svega zato što je to opšti model poslovanja u EU. Mi u ovom trenutku imamo autonomne trgovinske mere od strane EU koje nam dozvoljavaju potpuno slobodan izvoz na tržištu EU. A kada na snagu stupi Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju te mere će se prevesti u sporazumne mere, odnosno postaće ugovorna obaveza i za nas, što će značiti liberalizaciju s naše strane, tj. skidanje carina za uvozne proizvode. Time ta trgovina postaje trgovina ravnopravnih partnera i dovodi do stvaranja zone slobodne trgovine izmedju nas i EU. Da bi to bilo moguće potreban je sistem koji će podržati tu trgovinu, i to jedino može biti preovlađujući sistem koji funkcionoše u EU, a to je sistem slobodnog tržišta na kome je konkurentnost ključni moment, a ne podrška i subvencije države da bi se opstalo na tržištu. I to je prvi razlog. Drugi razlog ogleda se u činjenici da su Srbiji za napredak potrebne direktne strane investicije. Najveći broj zainteresovanih da investiraju u Srbiju dolaze uglavnom iz zemalja EU. Da bi ulagali u nas njima je potrebno da poznaju uslove a ako prihvatite njihov model funkcionisanja na tržištu time ste i interesantniji. Treći razlog ogleda se u tome što će se time stvoriti ravnopravan tretman svih biznis učesnika u poslovanju u Srbiji. Samo otvaranje tržišta za veći broj učesnika dovešće do razbijanja monopola, a najveću korist od toga imaćemo mi kao potrošači, jer veći broj učesnika na slobodnom tržištu koje se bazira na konkurentnosti snižava cenu kvalitetne robe.
Kriterijumi iz Kopenhagena nastali su 1993. godine na samitu Evropskog saveta povodom izražavanja želje država Centralne i Istočne Evrope da postanu članice Unije. S obzirom da se radilo o državama planske privrede, socijalističkog političkog uredjenja, sa vrlo jakom jednom partijom, koje nisu poznavale model zapadne demokratije koji je postojao medju državama EU, bilo je potrebno pripremiti ih za članstvo. Pa je stoga, postavljena lista kriterijuma, uslova koje su te države morale postići da bi postigle člansvo, kao cilj. Definisani su sledeći kruterijumi: politički (stabilne institucije, vladavina prava, poštovanje ljudskih i manjinskih prava), ekonomski (tržišna ekonomija), i pravni (prihvatanje svih evropskih standarda tj. implementacija njihovih pravnih pravila u domaće zakonodavsvo). Na samitu u Madridu (1995.) usvojen je još jedan uslov koji se odnosi na administrativne kapacitete, koji podrazumevaju sposobnost da se sve ono što je obaveza implementira. Sve to zajedno poznato je kao politika uslovljavanja EU, koja je jako nepopularna kod tranzicionih drustava, ali prosto je logično da ukoliko se želi postati deo jedne celine, nužno je i uskladiti se sa njom .
Kad prođete kroz njih vidite da čak i da nema EU to je nešto što bismo mi kao građani ove zemlje želeli da imamo u Srbiji. Njihovo ispunjavanje za nas znači da možemo da živimo u zemlji u kojoj su institucije stabilne, i gde izbori ne predstavljaju potres već eventualno smenu stranaka na vlasti, i da to ne dovodi u pitanje funkcionisanje sistema u kome postoji zaštita ljudskih i manjinskih prava svakog od nas kao građanina ove države i da u slučaju njihove povrede imamo garanciju da ćemo moći svoje pravo da utužimo i da ćemo imati efikasnu zaštitu svojih prava pred nacionalnim sudovima. Ekonomski to znači da onoliko koliko u sebe ulažemo i znamo bićemo konkurentni i interesantni za zapošljavanje.
Uslovi iz Kopenhagena su uslovi za sve koji žele da postanu član EU. Međutim za region Zapadnog Balkana definisani su i precizirani dodatni uslovi. Razlog su devedesete koje su bile obeležene građanskim ratom, bombardovanjem, kreiranjem novih država, ekonomska kriza. Prvi i osnovni zahtev za zemlje Zapadnog Balkana je stabilizacija, i zato se i čitav proces naziva procesom stabilizacije i pridruživanja. Iako je na prvom mestu bezbednosna stabilizacija, posle svega što se dešavalo devedesetih, ta stabilizacija ima i druge aspekte. Tu spada ekonomska stabilizacija koja podrazumeva stvaranje jednog regiona koji među sobom trguje, što je i omogućeno stvaranjem jedinstvenog sporazuma o slobodnoj trgovini (CEFTA, 2006). Stabilizacija uključuje i političku stabilizaciju svake od država. Ali to podrazumeva i neke dodatne uslove kao što su pitanje izbeglica i interno raseljenih lica i pitanje ispunjavanja međunarodnih obaveza sa akcentom na punoj saradnji sa Hagom, što je dokaz i ispunjavanja međunarodnih obaveza , ali i postojanje vladavine prava i pravne države kod nas.
Puna saradnja sa Haškim tribunalom ne podrazumeva samo izručenje, već i ono što svako isporučivanje za sobom povlači, a to je razmena dokumenata, pristup arhivama, oslobađanje od čuvanja službene, vojne tajne, što je veoma težak posao. Država teško otvara svoje arhive, jer je reč o državnim tajnama. Ipak u svemu tome, postoji veliki napredak u saradnji sa Tribunalom, i zrelo je vreme da glavni tužilac zaista to potvrdi, što je on donekle i učinio govoreći da je hapšenje Karadžića prekretnica u saradnji sa Hagom. Verujem da će g-din Bramerc isto to reći i na samitu Saveta ministara inostranih poslova država članica EU, i nadam se da će posle toga biti potpuno jasno da postoji ne samo politička volja, već i puno ispunjavanje obaveza da bismo konačno krenuli sa primenom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju je sporazum o pridruživanju Srbije Evropskoj uniji. To je najbolji odnos koji država koja nije članica može imati sa EU. Najveći deo ovog sporazuma, oko 80% se odnosi na stvaranje slobodne trgovinske zone. Autonomne trgovinske mere, tj. ukidanje carina sada postaju ugovorna obaveza za EU, a s druge strane Srbija na sebe preuzima istu takvu obavezu da u roku od 6 godina postepeno liberalizovati svoju trgovinu, s tim što nam se dopušta da malo zaštitimo poljoprivrednu proizvodnju. Cilj je da za 6 godina Srbija i EU imaju zonu slobodne trgovine. To je suština ovog sporazuma. Bilo je jako puno komentara oko njega i davane mu mnogo veće ingerencije. I svakako jedno od spornih pitanja bilo je i tretiranje Kosova i Metohije. Po tom pitanju sporazum vrlo izričito kaže da se teritorija Kosova i Metohije posmatra u skladu sa Rezolucijom 1244, a s druge strane kaže da ne prejudicira status Kosova i Metohije. Ništa se nije promenilo po pitanju njegovog statusa jer se ništa nije promenilo ni u Rezoluciji 1244.
On je kažu izazvao veliku krizu u Evropskoj uniji. Prateći Evropsku uniju i baveći se istorijom evropskih integracija, mišljenja sam da niti je to najveća, niti najdublja kriza koja nije već viđena. Bilo je i većih koje su zaista pretile budućem procesu integracije. Za nas je taj događaj od interesa samo iz ugla da li će to “ne” koje je zaustavilo ratifikaciju Lisabonskog ugovora predstavljati za nas problem u procesu evropskih integracija. A ja bih rekla da neće. Prvo nije to kriza iz koje se Evropska unija neće izvući. S druge strane mi smo još uvek dovoljno daleko od članstva da bi nam u ovom momentu jedna pauza u promišljanju daljeg proširenja predstavljala problem. Samo “ne” ne predstavlja problem za funkcionisanje EU, jer ona funcioniše bez problema na osnovu sporazuma iz Nice (2003). Međutim to nije efikasan način funkcionisanja, i ulazak makar jedne nove članice izazvao bi poremećaj. U tome je značaj Lisabonskog ugovora.
|
Nacionalni konsenzus, administrativni kapacitet, znanje, volja, potreba normalnog života, potreba stabilnosti…
|
|
Nedostatak političkog konsenzusa, iz koga proističe nespremnost da uradimo mnoge poslove, nedostatak sredstava, strah od novog, bojazan da će se izgubiti privilegije…
|
Moramo biti kritični i sagledavati stvari kakve jesu i upućivati kritike. Nije samo Srbija odgovorna za sporost. Ima tu puno nerazumevanja i neshvatanja i sa druge strane. Te stoga moramo biti jako realistični u proceni daljeg približavanja Evropskoj unji. Moramo učiti na svojim greškama i ne ponavljati greške koje su drugi činili, i pre svega insistirati na ubrzanju procesa integracije.
Autorka: Marija Janković Beograd, 01.08.2008.
dr Milica Delević, pomoćnik ministra spoljnih poslova i generalni direktor Generalne direkcije za Evropsku uniju. Dobitnica nagrade za doprinos godine Evropi koju dodeljuje Evropski pokret u Srbiji.
Članstvo u Evropskoj uniji je prirodni cilj reformskih napora koji se preduzimaju u Srbiji. Međutim, put ka EU je, čini mi se, bar podjednako važan koliko i samo članstvo, jer se tokom tog puta dešavaju sve one promene zbog kojih građani Srbije teže članstvu u ovoj organizaciji - stabilizuju se političke i ekonomske prilike u zemlji, usvajaju zakoni koji omogućavaju primenu evropskih standarda>>
Da li ste znali?
Zbog težnje EU da smanji razlike između bogatih i siromašnih država najbrže se razvijaju zemlje koje su nakon 2004. godine primljene u članstvo.
